Музика за крв и зној

Представа о изгубљеној генерацији, "Disco Pigs" Енде Волш у режији Кокана Младеновића премијерно се сутра игра на Новој сцени Београдског драмског позоришта, као још једна премијера овогодишњег Белефа. Једине две улоге, Свињу и Прцољка, тумаче двоје популарних глумаца младе генерације, Бранислав Трифуновић и Марија Каран. Њихови ликови живе у Свињограду у времену без идеала, љубави, правде, части и морала, нежности и истине. Њихови су родитељи на "принудним одморима", професори су немотивисани, око њих су новопечени богаташи, али и велика сиротиња, живе у естрадизованом друштву. Одрастају на улици и тек им је – седамнаест година… Та генерација стасала између ратова и демонстрација, турбо-фолка и инфлација, бије свој тинејџерски сан…

Ову ирску "паклену поморанџу" како ју је назвао Бранислав Трифуновић, музички је обогатио, такође, млади композитор Марко Грубић (1972, Београд).

Мало ко није чуо за групу "Врум", а са "Егзита" су само једном изостали. Често су радили са "Торпедом" перформансе, али и музику за око тридесетак позоришних представа. Група је снимила два албума, а њен фронтмен Марко Грубић има и своју агенцију за заштиту ауторских права. Ништа не препушта случају, ни – држави! Сам свој мајстор, класичан је рок музичар и док разговарамо у дирекцији Белефа, каже да се нерадо сећа две године проведене у тој згради, чувеној Петој београдској гимназији. Дипломирао је права, а од музичких школа нема ниједну, што му није препрека да компонује добру музику и добија сталне понуде. Зато и каже да музичка академија није пресудна да будете добар музичар. Недавно је радио музику за пет младих оперских певача за Свечану академију у "Сава центру" посвећену јубилеју Николе Тесле. Има га и на телевизији ("Фазони и форе", емисије мреже "Анем"), али и у једном шведском филму, додуше документарном који ће имати премијеру на шведској телевизији.

Питамо Грубића да ли је радио неке компилације популарних мелодија, будући да је имао само месец дана за компоновање музике за "Disco Pigs".

– Нисам, музика је апсолутно оригинална, моја. А појам популарно је веома растегљив.

Марко замера што одавно нема музичке сцене, ни музичког система какви су у западној Европи. Много тога није регулисано као, на пример, питање да ли медији могу да имају своју дискографску кућу.

– То код нас није случај, наставља музичар, јер три највећа медија имају и своје дискографске куће, а ауторске агенције не функционишу, као што и генерални тон друштва протежира неке друге вредности.

Данас бенд који се бави рок музиком, боље речено, савременом музиком, прави један пут који није по шаблону. Није као некада, издате албум за једну кућу он се пушта на неким станицама, нађе се на топ листама… Наш пут је потпуно другачији, распон је огроман, од класичног рок концерта на "Егзиту", преко музике за перформансе, представе, приредбе , свечаности… Никако нисмо тезгарошки бенд, а немамо ни своје место где стално наступамо. Чешће смо у иностранству, као што смо сада добили позив да гостујемо у Јапану.

Питамо Марка у чему је била специфичност рада на музици за представу "Disco Pigs"?

– Ухватио ме је текст чим сам га прочитао. Међутим, можда је другачији приступ него за већину представа, зато што нису тражене једна или две основне "боје" које нуди представа па да се на то надовеже музика. Ово је супротно, ту је мноштво тема за које човек на "прву лопту" не би могао ни да замисли да могу да иду са одређеним сценама како их је Кокан поставио са глумцима. Али, сви ти мотиви заједно дају слику која ће, верујем, проширити перцепцију представе. Ти млади људи, јунаци представе, уклапају се у милион контекста једног распаднутог система, распаднуте земље и то на њих, нажалост, утиче – трагично. Тако да музика ствара утисак конфузије, а пошто се лиричност  види у глуми и није било потребно да се то наглашено осећа у музици, као ни потцртавање доминантне агресије.

• Да ли глумци певају у представи?

– Вокални део је само на почетку, када певају дечју песмицу "Пусти пуже рогове…"

• Аранжмане сте радили заједно са Марком Њежицхем, такође чланом "Вум". Где сте снимали музику?

– Већ неколико година имамо сопствени студио дизајниран за наше потребе. Недавно смо добили и награду за најбољу музику у представи "Баш Челик" такође у режији Кокана Младеновића, која се игра у Народном позоришту у Бањалуци, а имамо и награду до које нам је стало, а која носи име Даворина Поповића, за најбоље вокално извођење на једном албуму. Добили смо и награду Телевизије "Метрополис" за групу године, за 2005. годину.

– На крају, да ли имате неки узор, да не кажем, неког идола?

– Тешко је то имати данас, јер, кад погледате, свет се последњих двадесет година уситнио и – убрзао. Некад је било десет великих имена у популарној музици, а данас је огроман број некаквих паралелних светова. Један од њих је наш и у њему нема великих идола! Ми смо група која фура у том индивидуалистичком смеру, никад нисмо били за неко "братство" или "хај’дмо сви заједно"…