Muzika za krv i znoj

Predstava o izgubljenoj generaciji, "Disco Pigs" Ende Volš u režiji Kokana Mladenovića premijerno se sutra igra na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, kao još jedna premijera ovogodišnjeg Belefa. Jedine dve uloge, Svinju i Prcoljka, tumače dvoje popularnih glumaca mlade generacije, Branislav Trifunović i Marija Karan. Njihovi likovi žive u Svinjogradu u vremenu bez ideala, ljubavi, pravde, časti i morala, nežnosti i istine. Njihovi su roditelji na "prinudnim odmorima", profesori su nemotivisani, oko njih su novopečeni bogataši, ali i velika sirotinja, žive u estradizovanom društvu. Odrastaju na ulici i tek im je – sedamnaest godina… Ta generacija stasala između ratova i demonstracija, turbo-folka i inflacija, bije svoj tinejdžerski san…

Ovu irsku "paklenu pomorandžu" kako ju je nazvao Branislav Trifunović, muzički je obogatio, takođe, mladi kompozitor Marko Grubić (1972, Beograd).

Malo ko nije čuo za grupu "Vrum", a sa "Egzita" su samo jednom izostali. Često su radili sa "Torpedom" performanse, ali i muziku za oko tridesetak pozorišnih predstava. Grupa je snimila dva albuma, a njen frontmen Marko Grubić ima i svoju agenciju za zaštitu autorskih prava. Ništa ne prepušta slučaju, ni – državi! Sam svoj majstor, klasičan je rok muzičar i dok razgovaramo u direkciji Belefa, kaže da se nerado seća dve godine provedene u toj zgradi, čuvenoj Petoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirao je prava, a od muzičkih škola nema nijednu, što mu nije prepreka da komponuje dobru muziku i dobija stalne ponude. Zato i kaže da muzička akademija nije presudna da budete dobar muzičar. Nedavno je radio muziku za pet mladih operskih pevača za Svečanu akademiju u "Sava centru" posvećenu jubileju Nikole Tesle. Ima ga i na televiziji ("Fazoni i fore", emisije mreže "Anem"), ali i u jednom švedskom filmu, doduše dokumentarnom koji će imati premijeru na švedskoj televiziji.

Pitamo Grubića da li je radio neke kompilacije popularnih melodija, budući da je imao samo mesec dana za komponovanje muzike za "Disco Pigs".

– Nisam, muzika je apsolutno originalna, moja. A pojam popularno je veoma rastegljiv.

Marko zamera što odavno nema muzičke scene, ni muzičkog sistema kakvi su u zapadnoj Evropi. Mnogo toga nije regulisano kao, na primer, pitanje da li mediji mogu da imaju svoju diskografsku kuću.

– To kod nas nije slučaj, nastavlja muzičar, jer tri najveća medija imaju i svoje diskografske kuće, a autorske agencije ne funkcionišu, kao što i generalni ton društva protežira neke druge vrednosti.

Danas bend koji se bavi rok muzikom, bolje rečeno, savremenom muzikom, pravi jedan put koji nije po šablonu. Nije kao nekada, izdate album za jednu kuću on se pušta na nekim stanicama, nađe se na top listama… Naš put je potpuno drugačiji, raspon je ogroman, od klasičnog rok koncerta na "Egzitu", preko muzike za performanse, predstave, priredbe , svečanosti… Nikako nismo tezgaroški bend, a nemamo ni svoje mesto gde stalno nastupamo. Češće smo u inostranstvu, kao što smo sada dobili poziv da gostujemo u Japanu.

Pitamo Marka u čemu je bila specifičnost rada na muzici za predstavu "Disco Pigs"?

– Uhvatio me je tekst čim sam ga pročitao. Međutim, možda je drugačiji pristup nego za većinu predstava, zato što nisu tražene jedna ili dve osnovne "boje" koje nudi predstava pa da se na to nadoveže muzika. Ovo je suprotno, tu je mnoštvo tema za koje čovek na "prvu loptu" ne bi mogao ni da zamisli da mogu da idu sa određenim scenama kako ih je Kokan postavio sa glumcima. Ali, svi ti motivi zajedno daju sliku koja će, verujem, proširiti percepciju predstave. Ti mladi ljudi, junaci predstave, uklapaju se u milion konteksta jednog raspadnutog sistema, raspadnute zemlje i to na njih, nažalost, utiče – tragično. Tako da muzika stvara utisak konfuzije, a pošto se liričnost  vidi u glumi i nije bilo potrebno da se to naglašeno oseća u muzici, kao ni potcrtavanje dominantne agresije.

• Da li glumci pevaju u predstavi?

– Vokalni deo je samo na početku, kada pevaju dečju pesmicu "Pusti puže rogove…"

• Aranžmane ste radili zajedno sa Markom Nježichem, takođe članom "Vum". Gde ste snimali muziku?

– Već nekoliko godina imamo sopstveni studio dizajniran za naše potrebe. Nedavno smo dobili i nagradu za najbolju muziku u predstavi "Baš Čelik" takođe u režiji Kokana Mladenovića, koja se igra u Narodnom pozorištu u Banjaluci, a imamo i nagradu do koje nam je stalo, a koja nosi ime Davorina Popovića, za najbolje vokalno izvođenje na jednom albumu. Dobili smo i nagradu Televizije "Metropolis" za grupu godine, za 2005. godinu.

– Na kraju, da li imate neki uzor, da ne kažem, nekog idola?

– Teško je to imati danas, jer, kad pogledate, svet se poslednjih dvadeset godina usitnio i – ubrzao. Nekad je bilo deset velikih imena u popularnoj muzici, a danas je ogroman broj nekakvih paralelnih svetova. Jedan od njih je naš i u njemu nema velikih idola! Mi smo grupa koja fura u tom individualističkom smeru, nikad nismo bili za neko "bratstvo" ili "haj’dmo svi zajedno"…