Либан и рађање покрета беса

Млађе генерације у Европи заборавиле су тегобе које су пратиле стварање Израела, али је његово постојање још увек трауматично за многе муслимане, Арапе и друге. С друге стране, Јевреји у снажном и демократски устројеном Израелу све време стрепе од уништења. Томе доприносе стална заклињања многих страних политичара на високим државним положајима да ће Израел и Израелце "бацити у море". Могу се замислити реакције на такве претње у народу чији су многи припадници доживели нацистички геноцид.

Правна оцена хуманитарне катастрофе у Либану и Гази мора да има у виду да супротстављање дубоких егзистенцијалних страхова не доприноси рационалним решењима.

Израел своју безбедност штити надмоћном оружаном силом и застрашивањем. Мала површина га нагони да делује превентивно, а представа о величини опасности гура га ка старозаветној одмазди. Тако је сукобе држао близу граница. Атентатори самоубице једини су преносили насиље у унутрашњост Израела. Ракете Хезболаха могу, међутим, погодити највеће градове и причинити велику штету.

Хезболах ("Божија партија") придружује се многим недржавним субјектима који данас ратују и тиме збуњују међународно право. Члан 51 Повеље УН "не умањује" ничије, па ни Израелово или "урођено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада ..." Придев "урођен" значи да је ово право као чврст међународни обичај постојало и пре Повеље. Израел има право да се брани. При томе је ограничен само обавезама које намећу закони и обичаји рата. Оне важе од самог избијања оружаног сукоба, без обзира у чије се име води, тј. ко је противник Израела – Хезболах или нека држава.

Хуманитарно право трпи од парадокса рата. У подухвату у коме су рушење и убијање још увек легитимни, оно покушава да "спречи излишне патње" и "побољша судбину" људи. Још увек се војни команданти могу правдати "војном потребом", али су при том ограничени захтевима пропорционалности, нарочито оним о заштити цивилног становништва.

Очигледно је – и у томе се многи слажу – да израелске акције на либанској територији нису у сразмери с легитимним војним циљем: отклањањем опасности за људе и добра у Израелу. Уништава се сва инфраструктура, а не само она коју користе борци Хезболаха, убијају се и терају у прогонство многи неборци, грађани земље с којом Израел није у рату.

Дугорочне су психолошке и политичке последице оваквих поступака. Израел не успева да идентификује правог непријатеља. Нападе прате позиви либанској влади да сузбије Хезболах и успостави контролу над југом земље. Сви су свесни да она то не може да учини и да се Либан тек недавно извукао из грађанског рата. Исто важи и за већину становника Либана, различитих у погледу вере и културе. Када се од некога тражи немогуће, његове реакције су очајање и пркос. Израелска акција се може завршити технички успешно, али број људи на Блиском истоку који ће освету Израелу сматрати својом светом мисијом постаће још већи.

За неке се овим поводом наметнуло поређење с бомбардовањем Југославије од стране НАТО 1999. Иницијални положај држава Северноатлантског савеза био је правно слабији од положаја Израела 2006. Југославија није угрожавала ниједну чланицу НАТО те право на колективну самоодбрану није долазило у питање. Акцију није одобрио Савет безбедности, иако ју је накнадно "благословио" Резолуцијом 1.244 као "хуманитарну интервенцију". Међутим, сваки сукоб, ма како настао, подлеже правилима хуманитарног права, која штите људе на обе стране. Снаге НАТО су несумњиво прекршиле нека од њих, поглавито она о нападу на цивилне циљеве. Покушаји да се неки од војних команданата позову због тога на одговорност нису успели. Највећи публицитет је добила жалба Европском суду за људска права породица убијених приликом напада на зграду РТС у Београду. Иако је одбачена из процедуралних разлога, она је изазвала грижу савети, која се види из тога да је тај случај Банковић и други ушао у уџбенике, а одлука изазвала и неповољне коментаре.

Сличност је, међутим, у томе што обе акције остављају трајно лоше последице. Напад НАТО правдао се разлозима човечности и био је изазван мерама које је Милошевићев режим предузимао против албанског становништва на Косову. Али, највише Албанаца, укључујући и оне покопане у масовним гробницама, настрадало је после почетка интервенције (што не значи да налогодавци и извршиоци убистава нису одговорни). Промене у расположењу становника саме Србије још увек трају у облику јаке ксенофобије и неповерења према Западу. Свако се тако осећа када верује да је кажњен без кривице. Таква је реакција честа у срединама с недемократском владом коју већина не може да контролише. Људи који су гласно одбацили Милошевића још 1996. нису могли знати шта он смера и о чему се договара са "страним факторима" и нису стога осећали никакву кривицу за збивања на која нису могли да утичу. Бомбардовање су доживели као неправду.

Исто тако се, и још теже, сада осећа и већина Либанаца која испашта због Хезболаха. Гурави народ страда и због неразумне владе, и због лудачких покрета с којима мора да живи, и због претераних реакција иностранства, и све је бешњи.

* Професор међународног права на Правном факултету Универзитета "Унион" и директор Београдског центра за људска права