„Порез” за руске олигархе

Од нашег дописника

Москва, 24. марта – Руском „силицијумском долином”, која би требало да почне да се гради у подмосковском Сколкову, руководиће Виктор Векселберг, власник компаније „Ренова” и један од најбогатијих руских олигарха.

О томе је јавност обавестио лично председник Дмитриј Медведев, истакавши да се тако важан пројекат може дати у руке само личности која има снаге да га реализује. Оно што председник није изговорио, а подразумева се, јесте то да ће олигарх морати уз „снагу” да уложи и огромна средства, што му, уосталом, неће бити први пут. Он је својевремено откупио и вратио у Русију, поред колекције „Фаберже” која је после револуције изнета из земље, архив филозофа Ивана Иљина, као и звона Даниловског манастира, а за Олимпијаду која ће се одржати 2014. у Сочију организовао је фонд за подршку олимпијцима.

О фудбалу ће водити рачуна Роман Абрамович, који је својевремено веома изиритирао руску јавност купивши британски клуб „Челси”. Реаговао је и тадашњи патријарх Алексије Други подсетивши да руском спорту такође недостаје новац и да би олигарси морали о томе да воде рачуна... Након тога Абрамович је почео да улаже у изградњу стадиона, у разне спортске клубове, а преко фудбалске федерације плаћао је енормне хонораре и тренеру руске фудбалске репрезентације Гусу Хидингу. Поред Абрамовича, о фудбалу ће бринути и директор „Гаспрома” Алексеј Милер, председник Руских железница Владимир Јакуњин и „краљ угља” Андреј Бокарев.

Тако се наставља пракса да руски крупни бизнис, како воле да кажу економисти, „плаћа додатни порез” – који се назива још и „доброморни”. Праксу је увео Владимир Путин који је, дошавши на власт, обећао да неће преиспитивати приватизацију без обзира на то што је свима било јасно да је она представљала буквално пљачку државе, али је од нових власника тражио да део свог богатства врате тако што ће улагати у разне пројекте, пре свега у такозване депресивне регионе. Најбољи пример за то је Роман Абрамович и његова операција спасавања Чукотке. Ипак, милијардер губернатор је изузетак. Такве задатке добили су, углавном, најбогатији људи у сваком региону – Сулејман Керимов је „генерални спонзор” Дагестана, Телман Исмаилов је одлучио да спонзорише Чеченију... Примера је много, а најновији је олимпијски Сочи, у чему, иако знају да неће зарадити, учествују готово сви руски олигарси.(/slika2)

Следећи, нижи, ниво ове својеврсне сарадње државе и олигарха јесте финансирање појединих регионалних пројеката. Недавно је група ОНЕКСИМ Михаила Прохорова обећала да ће издвојити 45 милиона рубаља (више од милион евра) за овогодишње организовање омладинског логора на језеру Селигер. Тако се финансирају и многи ситнији социјални пројекти – бизнисмени купују компјутере за школе, праве спортске терене, дарују пензионере поводом празника...

Спорт је посебна прича и може се рећи да је готово стопроцентно у рукама бизнисмена. За национални стрељачки спорт одговоран је Владимир Лисин, за биатлон – Михаил Прохоров и Игор Зјузин. Леонид Федун обезбеђује финансије за московски „Спартак”, Милер – за фудбалски клуб „Зенит”, Јакуњин – за „Локомотиву”... и тако редом – сваки клуб има свог олигарха, или обрнуто (зависи од тога како ко то схвата). Политички значај спорта толико је велики да власти понекад организују праве спасилачке операције како не би допустиле банкротство познатог клуба. Недавно је лично Владимир Путин спасавао клуб „Крила Совјета”. Након његовог обећања да ће решити проблем, пријавили су се спонзори – 22 локална бизнисмена – практично сви најбогатији људи Самаре.
Бизнисмени улажу и у руску културу – Александар Мамут финансира позориште „Практика”, Герман Греф – Маријински театар, Векселберг је својевремено откупио Фаберже, а Алишер Усманов – колекцију Растроповича. Културно спонзорство, за разлику од спортског и социјалног, ствар је добре воље бизнисмена, и кад су у питању институције као Бољшој театар или Ермитаж – они не шкртаре. Али мање познате институције тешко долазе до спонзорског новца.

У замену за помоћ, држава спонзорима омогућава лакше превазилажење административних проблема, омогућава доступ неким ресурсима који им иначе не би били доступни, у неким случајевима ослобађа их пореза. Има мишљења да се сви тако финансирани пројекти, на крају крајева, на овај или онај начин, финансијерима исплате: на уложену рубљу, они ће, кад-тад, добити могућност да зараде – педесет, сматрају економисти.

Љубинка Милинчић