Није лако разбити предрасуде о трансплантацијама

Готово сви грађаниспремни су да донирају орган свом детету кад би то било могуће, око 80 одсто би то учинило за супружника, а 77 одсто би то урадило за неког из своје ближе породице –родитеља, брата, сестру, показују истраживања. Међутим, пријатељима или неком из даље родбине драстично би мање људи помогло на овај начин – око 40 одсто популације. Познанику би донирало орган 29 одстоиспитаника, док би странцу, непознатој особи, то учинило њих 25 одсто. На основу ових података стручњаци објашњавају да четвртина популације тврди да би била спремна да свој орган да некоме коме је потребан по процедурама које су тренутно актуелне.

Професор др Видојко Ђорђевић, руководилац Програма за трансплантацију Клиничког центра Ниш, каже да велику улогу има пројекат завештања органа који предвиђа да људи потпишу донорске картице, али и да тимови медицинара верификују стање мождане смрти и питају родбину за сагласност да се органи особе која се налази у таквом стању могу искористити за трансплантацију.

– Тренутно се не зна прецизно колико људи у Србији уопште доживи мождану смрт. Моја процена је да се то месечно догоди код 50 грађана. Рецимо, само у Нишу она се констатује код четири до шест људи месечно. То су све потенцијални даваоци органа, јер кад би њихова родбина дала сагласност за пресађивање органа, много живота било би спасено – истиче др Ђорђевић.

У случају да је неком члану њихове породице потребна трансплантација, половина популације би се сложила да се обави пресађивање органа. Готово 40 одсто људи би, ипак, тражило одобрење од члана породице којем је потребна трансплантација, осам одсто је неодлучно, а само три одсто њих, углавном старијих од 64 године,  не би пристало на то.

– Многи рођаци људи који се налазе у стању мождане смрти схватају од коликог је значаја да дају пристанак да се пресаде органи тих особа које се сигурно више никад неће пробудити. Неки, међутим, не могу да превазиђу предрасуде и зато треба још више радити на едукацији и подизању свести грађана – сматра др Ђорђевић.

Постоје бројне предрасуде у вези са поступком трансплантације органа. Београђани су сеу испитивању показали као најскептичнији и најкритичнији, становници централне Србије су изражавали тенденцију да дају социјално најпожељније одговоре, док су Војвођани, за разлику од осталих, помињали новчану или неку другу врсту надокнаде као мотивацију која би их могла покренути да се укључе у акцију донирања органа.

–У Србији су у последње време начињени кораци од 100 миља. Али, потребно је предузети све што је у нашој моћи да се ове интервенције обављају свакодневно. Пред Нову годину ми смо у једном дану у Нишу урадили четири кадаверичне трансплантације органа – додао је наш саговорник.

Стручњаци објашњавају да треба имати на уму да што је позитивнији почетни став према трансплантацији, то је човек  склонији да прихвати да он или неко из њихове породице учествује у тој процедури.

Данијела Давидов-Кесар