27. март

На данашњи дан пре шездесет девет година, непуна два дана после приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, извршен је пуч: смењена је влада која је у Бечу потписала пакт, малолетни престолонаследник Петар II Карађорђевић, шест месеци пре свог осамнаестог рођендана, проглашен је пунолетним и тронизован, састављена је нова влада с генералом Душаном Симовићем на челу, потпредседницима Владком Мачеком и Слободаном Јовановићем, а на улице Београда изашли су бројни грађани да прославе овај догађај – искључиво као антинацистички акт.

Током пола века од завршетка Другог светског рата код нас се у школама предавало да су демонстрације тог 27. марта 1941. организоване од стране Комунистичке партије Југославије. У ту част, после ослобођења од нацистичког окупатора, Улици краљице Марије у Београду промењен је назив у Улицу 27. марта (делу улице недавно је враћено првобитно име).

С друге стране, и данас су утицајне тврдње да је пуч организован од стране британске тајне службе и да су српске коловође исплаћене грдном свотом фунти за извршење налога. Присталице оваквог тумачења углавном тврде, и то да је сам пуч катастрофална историјска грешка која је била повод војном разарању земље. У прилог томе, наводе садржај потписаног пакта, то да се Немачка и Италија обавезују да не угрожавају територијални и политички интегритет земље, да приликом војних операција своје трупе не покрећу преко југословенске територије и да од Југославије не захтевају војну помоћ.

У књизи британског историчара Стевана К. Павловића „Хитлеров нови антипоредак – Други светски рат у Југославији“ (Clio, 2009), о природи мартовског пуча и инсинуацијама о уплетености Британије у његову организацију, каже се и ово: „Британски посланик у Београду је 24. марта добио овлашћење да подржи сваки субверзивни чин против владе, чак и уз ризик да то убрза немачки напад. Британски агенти су подстакли једну групу у (иначе српској) Земљорадничкој странци (која је била у влади, али је имала прозападно опредељење) и неке личности из патриотских организација, али су само куцали на већ отворена врата. Пуч је био последица нагомиланог незадовољства владавином кнеза Павла и његовом политиком у целини, пре спонтана реакција него припремана завера, и против слабе и неодлучне владе извели су га официри који су желели да ’спасу част’ не само Србије већ и Југославије како су је они доживљавали.“

Британија, као стожерна држава антинацистичке коалиције, кад је посреди југословенски пуч, само је, дакле, куцала на већ отворена врата – у њему она није имала удела. Пуч су, несумњиво, организовали и извели официри Краљевине. 

Приступ Тројном пакту у српској јавности доживљен је веома негативно. Српска православна црква била је, такође, против потписивања овог пакта и јавности је тај став био добро познат. Кад је, пак, у Бечу потписан пакт, пуч је настао као спонтана реакција.

У прилог тврдњи о спонтаној природи демонстрација иде и чињеница да оне нису биле једино у Београду, него „и у другим српским градовима, али и ван Србије (нарочито у Сарајеву, Скопљу и Љубљани). Главни организатори уличних демонстрација су, по свој прилици, били студенти и средњошколци“, пише Стеван К. Павловић.

Иако нису учествовали у организацији демонстрација, комунисти им убрзо дају и свој тон, уносећи своје покличе и пароле. Уџбенике историје ће деценијама потом, кад је на реду лекција о 27. марту, илустровати искључиво фотографије с паролама „Боље гроб, него роб“, „Боље рат, него пакт“, „Живео Совјетски Савез“. Једна од најчешћих парола на овим демонстрацијама „Живео краљ“, ишчезнуће као да није ни постојала. Куриозитет је и и то да чувену паролу „Боље рат, него пакт“ није могла тада исписати рука једног комунисте, јер су у то време комунисти листом подржавали један други пакт, Пакт о ненападању, потписан између Немачке и СССР-а.              

Најзад, демонстрације нису сасвим у складу с политичком вољом пучиста. Наиме, док је основни разлог уличног окупљања грађана демонстрирање против Тројног пакта и нацизма, Симовићева влада не одбацује одредбе пакта. Страхујући од немачке одмазде, већ у првим данима после пуча, нова влада покушава и да подигне борбену готовост војске за одбрану и да добије подршку Совјетског Савеза и, истовремено, брже-боље да увери Хитлера како је пуч искључиво ствар унутрашње југословенске политике те да се неће рефлектовати на спољну политику која и даље наставак политике кнеза Павла. Воља демонстраната изражена паролама „Боље рат, него пакт“, „Боље гроб, него роб“, међутим, строго је супротна овом дипломатском покушају.

Непуних десет дана после демонстрација 27. марта уследила је крвожедна нацистичка одмазда. Београд је бомбардован, али је у историји засвагда остала уписана слободарска тежња и његових грађана и грађана Србије. Смисао 27. марта управо се налази у овој слободарској тежњи. Постоје, наиме, како у личном, тако и у животу друштва, моменти кад се мора пружити отпор по цену егзистенције, како се не би живело на уштрб достојанства.

Овакав став изврсно је у марту те страшне 1941. изразио тадашњи поглавар СПЦ патријарх Гаврило, кога, нажалост, његова црква данас готово и да не помиње. У разговору с кнезом Павлом, пре него што је овај потписао Тројни пакт, а пошто је одлучио да га потпише, патријарх је рекао: „Моја је дужност да вам отворено кажем да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину, уништило животну снагу и морал нашег народа.“