ЗАКОНИ И ЗАВРЗЛАМЕ

Сва је прилика да је на путу ка Европској унији Србија преузела улогу "последњег Мохиканца". Сама се приближава и удаљава од циља кривудавим стазама. Једна од области у којима је имала добру стартну позицију јесте домен јавног и масовног информисања. У периоду од 2002. до 2005. године усвојен је сет такозваних медијских закона – Закон о радио-дифузији, Закон о јавном информисању, Закон о телекомуникацијама, Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закон о оглашавању – редом како су набројани. У већини случајева, у њиховој припреми коришћен је домаћи социјални капитал експерата, невладиних организација и професионалних удружења. Европа је благонаклоно гледала на овакав модел законописања и здушно је давала помоћ радним групама преко својих експерата, рецензија и савета. Рекло би се, учињен је велики корак ка приближавању Европској унији ако се ситуација посматра нормативно. Али то није тако ако се стање посматра у пракси.

Прво што пада у очи јесте то да смо у поређењу с европским стандардима и нормама тек на пола пута. Неки стандарди су преурањени за наше услове (на пример, слобода улагања страног капитала у медије), други су разводњени због специфичности наслеђене ситуације (на пример, приватизација медија), а трећи су записани па погажени у пракси (на пример, одвајање медија и регулаторних тела од политичких утицаја). Дакле, потврђује се правило да закони не могу сами по себи да обезбеде промену, чак ни сопствену примену. Потребна им је потпора политичке воље, а она је у овом домену амбивалентна. Ниједна владајућа коалиција до сада није пристала да полаже тест демократичности као прва која ће до највеће могуће мере ослободити медије свог утицаја и контроле. Тај "тврд орах" држи се на политичкој агенди, али таква дела "великодушно" се препуштају некој будућој, следећој власти.

Стратегија досадашњих влада под којима су набројани закони били слабог дејства своди се на једну реч – одуговлачење. Не може се наћи ниједан закон чији су рокови које он предвиђа били поштовани до краја. Понекад су зацртани датуми прекорачивани без објашњења и за неколико година (оснивање јавног сервиса, на пример), а понекад су рокови означавани као нереални (по суду политике, уз аминовање посланичке већине), па су доношени нови закони о изменама и допунама постојећих са новим роковима. Надлежно министарство за културу и информисање демонстрирало је висок степен скрајнутости из овог посла, било због односа у самој влади, било због сопствене слабости. У сваком случају, досадашње је искуство да надлежно министарство није делотворан државни апарат за контролу и спровођење медијских закона. Једним делом за то је крива и "постреволуционарна" клима после 2000. године у којој су и јавност и сами медијски посленици захтевали укидање министарства за информисање. То што њега више нема није аутоматски донело више слободе за јавну реч, али је проузроковало збрку у надлежностима преосталих. Ако томе додамо већ пословичну праксу да се државни апарат попуњава "стручњацима" који су то само на кадровским листама домицилних партија, помоћ државног апарата се не може ни побољшати.

Најновија тенденција јесте отварање процеса "труљења независне медијске регулативе" која је уз велике похвале обавила пробој у области јавног информисања ка европским стандардима и нормама. Први такав пример био је урушавање Савета агенције за радио-дифузију који је променама закона реконструисан као "продужена рука" владе, а не као независно тело. Потом је уследио први низ одлука овог тела којима је циљ било ликвидирање једне РТВ установе, потенцијално опасног политичког противника, а не стварање легалних услова за разигравање медијског плурализма. И најновија измена Закона о радио-дифузији, својим члановима о начину гашења електронских медија, прибрајањем сателитског емитовања надлежностима РРА и понављањем забране емитовања политичке пропаганде ван периода предизборне кампање, може се посматрати као "лекс специјалис" написан за упокојење БК телевизије, а не као целисходна поправка закона. У сенци халабуке око оваквих, у суштини политичких, ујдурми, уз несносне јулске врућине, провучен је и члан да се претплата за РТВ установе јавног сервиса поново враћа као такса на електрично бројило!

Другим речима, медијски закони усвајани су у протеклим годинама као нужност да би се приступило Савету Европе и процесу преговарања и усаглашавања са ЕУ. У њима се декларативно пристајало на слободнији проток информација, на мање препрека слободи изражавању мишљења, на већу "провидност" власти како би теже подлегала искушењима злоупотребе и корупције. Споља посматрано, тиме је удовољено захтеву прихватања европских стандарда и норми. Али процес измена и допуна закона ради задовољења интереса у унутрашњој политичкој борби испумпава њихову садржину и удаљава нас од једном већ домашених стандарда и норми. Будући да су неки избори увек на прагу, а Европа је још далеко од нашег дворишта. То је познато стање за које наш народ има добру изреку – "споља гладац, а унутра јадац".

Професор Факултета политичких наука