Идеални анархиста

Дуго траје на нашим сценама, телевизији и филму, али није баш вољна да често говори за јавност. Даница Ристовски, снажног глумачког набоја, појаве која се не заборавља, већ од првих представа Паола Мађелија на сцени Београдског драмског позоришта, усмерила је каријеру ка драмским ликовима. Низу јаких женских ликова које је играла, од Марлене Дитрих до наше Анице Савић-Ребац, сада је додала и Антигону. У режији Иване Вујић, премијера ове Софоклове драме у оквиру Белефа, у преводу Брехта, односно у преводу Јелене Костић на српски језик, заказана је за суботу, 29. јул, у 21 час у Бетон хали театру.

ИНТЕРВЈУ
● Као да Брехт "тече Вашим венама": први концерт под називом "Б. Б. пева о љубазности овог света" остварили сте са Мађелијем, у Дому културе "Студентски град" на Новом Београду. До сада, за осам година, имали сте близу 40 концерата, снимили сте ЦД…

– То је била круна мога интересовања и поштовања Брехтовог стваралаштва. Брехт је моја вечна инспирација. Али, изузетно ми је важно да истакнем да је специјално за мене Брехтов сонг "Сонг о Сурабаја Џонију" превео Слободан Глумац. То ми је била велика част. И зато тај сонг певам на сваком концерту. Глумац је написао и предговор за мој програм, и то је нека врста реликвије за мене.

● Брехт је, у ствари, превео Хелдерлинов превод Софоклове трагедије. Нашли сте га у музеју у Берлину…

– Ивана Вујић и ја биле смо тамо на гостовању са представом "Соба моје мајке" и "Хопла, ми живимо". Први пут сам била у Брехтовом музеју, и могла сам одмах да будем водич јер сам толико тога прочитала о њему. Немачки, на жалост не знам, али сам пронашла тај комад на енглеском језику. Играла га је чувена Џудит Малина, као реплику на Вијетнамски рат. Видела сам и Брехтову драматуршку интервенцију која се кључно разликује од Софоклове. Код Брехта је фасцинантан тај неки непрекидни циклус старог и новог времена; оно што је јуче било ново, данас је већ старо. И, оно што ми се посебно допада код Брехта јесте његова карактеризација женских ликова. Због тога сам очарана Антигоном. Али, видеће публика да и ми, у нашој представи, имамо одређених драматуршких интервенција (драматург Славенка Миловановић). Ивана Вујић је ову драму назвала "диско-политичком" трагедијом.

● Како Ви доживљавате Антигону?

– О Антигони не размишљам као о жртви зато што је имала могућност избора. Иако је могла да не реагује на неправду, ипак је реаговала. Антигона није имала никакву политичку моћ, али јесте имала велику снагу. Важно је и то да је ћутала све док њена породична трагедија није доживела врхунац. Подносила је тоталитаристички систем иако је изгубила и оца, и мајку. Живела је у инцестуозној породици, потуцала се тамо-амо. Али, када је у једном дану изгубила (према Брехту) оба брата, више не пристаје на ћутање. Као тиранин, Креонт доноси нови закон који ће га штитити (зар Вам не звучи познато?) а Антигона жели да сахрани брата, том закону упркос… За мене је Антигона, заправо, прва феминисткиња, готово идеални  анархиста. Клишеи о вечним темама од антике до наших дана, на жалост, истинити су.

● Ово је седма представа коју радите са Иваном Вујић. То су, по правилу, "високоризичне" представе, углавном за интелектуалну публику?

– Па, не бих се сложила да су "високоризичне", али свакако нису скечеви, јер јевтин хумор није наш ниво. Иако и та врста забаве мора да постоји, публика ипак мора да негује свој укус. Са наших представа нико није изашао.

● Упоредо са театром, играте и на филму, а недавно је Ваша улога, заједно са другим женским ликовима, похваљена у престижном часопису "Верајати". Реч је о филму Олега Новковића "Сутра ујутру" који је добио награду у Карловим Варима и у Сопоту, сада иде на друге европске фестивале. Да ли је издвајате од осталих?

– Мислим да су ми све улоге важне, велике или мале. Међутим, нисам ја толико често играла на филму, више ме је било на позоришним сценама.

● Ваш супруг Лазар Ристовски, са којим се студирали, приклонио се филму и као продуцент, редитељ и глумац. Где је ту Ваше место, да ли први читате његова сценарија?

– Свакако, а кад је реч о туђим сценаријима, ако га нема на првих десет страна, кажем му: "Не прихватај!"

● Колико знам, и Ви нешто пишете?

– Да, и преводила сам, али сам одустала али ми је учење енглеског језика хоби. А пошто сам ове године напунила педесет година живота, решила сам да себи за педесети рођендан поклоним једну диплому енглеског језика и то дугогодишње учење страног језика крунишем. И дипломом са интернационалним важењем, која ми даје звање наставника енглеског језика.

● Нисте експонирани у јавности, нема Вас ни на премијерама?

– Можда је то моја грешка, али пратим сва догађања преко штампе и других медија. Међутим, нисам видела многе представе, и то ми је жао. Мислим да имамо добре драмске писце и да је добар комад најважнија ствар, први услов да се направи добра представа. А добре глумце смо увек имали. Успела сам да одиграм одређени број улога које неком уметнику могу да буду довољне за читав живот. Особа сам која уме да буде задовољна. Свака нова улога је нови почетак, и у томе су смисао и задовољство. Када припремам нови лик, увек ишчитавам огромну литературу, па је тако било и са Антигоном. Оно што сам спознала радећи на овом лику јесте да је човек много мирнији када донесе неку одлуку, него када оклева. Данас је оперативност као људска особина потпуно заказала, више не важи максима "што можеш данас, не остављај за сутра". Време је увек кратко, а многи о томе не размишљају.

● Комад је у стиху, претпостављам да нисте имали проблема?

– Нисам, јер мене је професор Бранивој Ђорђевић добро научио како се говори стих, добила сам и награду "Томислав Танхофер" кад сам дипломирала. Данас та награда носи име професора Ђорђевића. На њу сам веома поносна.

● Просто се намеће питање: Да ли ћете у представи отпевати бар неки стих?

– То је изненађење. Ипак, у целој причи о Антигони суштина је да она, упркос његовом несавршеном уму, човеку покушава да врати макар људскост.