Хотел у коме су гости постали домаћини

По смештајним капацитетима „Славија” и „Славија лукс”, са око 600 соба, као целина највећи су хотел у граду. И док овај други, окићен са четири звездице, упућује на претежну посету туриста „дубљег џепа”, први, на чијем су улазу две звездице, у пристојном је стању, али захтева комплетну адаптацију.

Оба здања, којима је некада газдовао „Јат”, годинама чекају на приватизацију. Зато су, да би обезбедили извор прихода, руководиоци „Славије” својевремено одлучили да за мале паре понуде месечни закуп соба.

„Стратешки положај” хотела на истоименом тргу у најстрожем центру града, уз месечни закуп од 160 евра плус ПДВ – и боравишну таксу за особе које нису из Београда – начинили су да гости постану домаћини. Данас, у хотелском делу „Б”, где постоје листе чекања за издавање, настала је својеврсна мешавина незваничног тржног центра и „стамбене зграде”.

Уз собе у којима су појединци, чини се, трајно „бацили сидро” па их и особље зове станарима, налазе се преуређена седишта приватних фирми, туристичка агенција, удружење судија, чак и стоматолошка ординација. Собе где се, уместо путника и кофера, налазе рачунари, канцеларијски намештај и зубарске столице не заостају по изгледу за било којим специјализованим пословним простором.

– Овде смо од августа 2007. године. Имамо добар однос са особљем – објашњава Раде Чантрић, власник маркетиншке фирме која носи његово презиме. Дужи „стаж” од њега има предузеће у „суседству” – у „Славији” су од септембра 2006.

Станарима и фирмама пошта стиже на рецепцију која им је, како у шали каже Владимир Томчић, шеф општих послова, уједно и „секретаријат”. У закуп је урачунато чишћење и одржавање собе, грејање и телефон, а на располагању су и мајстори у случају квара, хотелски ресторан и сви други пратећи садржаји.

У овом здању привремено су смештени и они који то нису намеравали – 12 житеља Гроцке чије су куће недавно оштетила или уништила клизишта. Они су о трошку града збринути у „А” крилу хотела. Познајући их, Томчић истиче да су сви легално, са грађевинском дозволом, купили кров над главом, али у пратећој документацији није било назначено да су објекти на клизишту.

Жарко Милошевић, полицајац чија је кућа „готово уништена”, у „Славији” је смештен са супругом Мирелом и четири сина – Драгишом, Миљаном, Вучићем и Војиславом. И родитељи и деца, што због посла што због школе, морају свакодневно да иду у крај који су – надају се привремено – морали да напусте.

– Због тога, трошкови су нам велики, а синови морају да устају у шест да не би закаснили на часове. У општини Гроцка кажу да не могу да нам помогну јер у локалном фонду за елементарне непогоде нема средстава. Бојимо се да не останемо на улици – страхује Милошевић.
Мирела дели његову огорченост.

– Како то да нико не може да нам нађе два плаца да збрине две породице. Шта би тек било да је двеста домаћинстава угрожено? – озлојеђена је Мирела.

„Другу породицу” коју спомиње чине такође одбегли Грочани: Драгољуб Петрушић, његова жена Наташа, ћерка Тијана и таст Богдан Мимовић.

Помало заборављени „гост”, који такође у „Славији” борави силом прилика и то од октобра 2008. године, јесте и бака Милка Гољевац. На месту њене куће у Дубљанској, после катастрофе која се десила у овој улици, налази се „рупа дубине девет метара”.

– Судски спор је још у току и не верујем да ће бити ускоро окончан. Немам новца за самачку кирију, а инвеститор ми је обећавао да ћу 2009. годину дочекати са трајним кровом над главом – каже Милка, показујући нам мачку коју зове Лулу, њеног, каже, „главног сапутника”. Да ли је можда и „сапутник” био осликан на неком платну Милкине ћерке која је сликарка неће се сазнати, јер су сва дела завршила у провалији. А да питамо – нисмо имали срца.

Д. Буквић