Праг без Дарлингове дилеме

Не верујем да су амерички и руски председник икада чули за потпуковника америчке војске Дина Дарлинга. Он је службовао у време када су њих двојица били, такорећи, дечаци и из тог времена потиче једна загонетка, у америчким војним круговима знана и као „Дарлигова дилема”. Можда је сада, у очекивању историјског сусрета америчког и руског председника у Прагу, где треба да потпишу нови споразум о редукцији нуклеарног наоружања, дакле можда је тренутак да се присетимо „Дарлингове дилеме”. Јер, она најбоље објашњава досадашњу америчку нуклеарну стратегију у Европи, време када је нуклеарно оружје било синоним за саму стратегију.

Наиме, потпуковник Дин Дарлинг био је официр у Управи за ратне планове Пентагона па је, у оквиру једне штабне вежбе, позвао остале официре да симулирају Здружени генералштаб оружаних снага САД. Он, потпуковник Дарлинг „глумио” је председника САД.

„Совјети су управо кренули у велики напад на Западну Европу, главни командант НАТО-а је од мене затражио дозволу да користи тактичко нуклеарно оружје како би успорио напредовање совјетских тенкова ка каналу Ла Манш. Спреман сам да се као председник САД сагласим са његовим захтевом и једина ствар која ми је од вас потребна јесте уверење да Совјети неће одмах одговорити стратегијским нуклеарним нападом на америчко тло. Додуше, знам из нашег искуства у Другом светском рату да можемо изгубити читав европски континент и опстати као америчка нација. Међутим, ви сте ми рекли да би размена стратегијског нуклеарног удара усмртила више од 80 одсто америчког народа. Знам да ми не можете дати стопостотну гаранцију хоће ли, или неће, Совјети лансирати своје интерконтиненталне ракете на САД. Зато ћу се задовољити са 50 одсто, или нешто више гаранције”.

У специјалној сали за ратне игре Пентагона завладала је глува тишина. Нико од официра-планера нуклеарног рата није био вољан да Дарлингу да гаранцију коју је тражио. Била је сасвим јасна дилема са којом су се официри суочили. Америка је изградила стратегију у Европи на нуклеарном оружју, које неће смети да употреби онда када дође тренутак за то. Јер, Американцима је дражи Њујорк од Берлина, Париза, или Лондона. О другим европским престоницама да и не говоримо.
Заправо, нуклеарно је оружје увек и било у срцу дебате, политичке и војне, између Москве и Вашингтона. Коликo год да је у време хладног рата атомско оружје чувало мир, толико је, с временом, и губило на значају. Од „стратегијске нуклеарне равнотеже”, „једнакости”, „паритета”, „суштинске довољности”, све до доктрине „флексибилног одговора” изречени су многи термини како дефинисати нуклеарни однос снага између САД и СССР-а, а касније и Русије. Дефинисање и мерење те нуклеарне равнотеже, каква се методологија примењује, заправо је и суштина свих преговора о нуклеарном разоружању, од САЛТ-а, СТАРТ-а до АБМ. То је врло компликован посао, јер већина процена равнотеже приказују питања нуклеарне одбране у аналитичким контекстима који не обухватају у потпуности војни проблем који се разматра. Односно, о капацитетима се не суди колико они одговарају врстама ситуација у којима би могли да помислимо да употребимо корисну војну моћ. Пример?

„Црвени” и „плави” имају сваки по 200 градова. Офанзивне снаге „плавог” чини 2500 бомбардера, сваки са по две бомбе од по 10 мегатона, а распоређени су у 50 база. Снаге „црвеног” чини 400 интерконтиненталних ракета и свака има по једну бојеву главу снаге пет мегатона. Ако равнотежу посматрамо користећи само традиционална мерила, онда су снаге „плавог” надмоћне над „црвеним”. По броју носача „плави” су у вођству од 6,25 према 1, по броју оружја „плави” су у вођству од 13,5 према 1, а по мегатонажи „плави” воде са 27 према 1.

Истина је да друге државе могу да сматрају да су „плави” нуклеарно и војно супериорна страна и да из те процене произилазе одређене дипломатске предности. Но, када се у једначину убаце и извесни политички и неки војни чиниоци, ситуација може да изгледа сасвим другачија.

Претпоставимо да свака страна има намеру да одврати ону другу само претњом да ће уништити 200 противничких градова. Претпоставимо да свако нуклеарно оружје може да уништи по један град са вероватноћом од 0,9. Тада свака страна може да издвоји по 400 комада атомског оружја да тај задатак буде обављен са сигурношћу од 99 одсто. При томе „црвенима” није преостало снага, а „плавима” је остало неколико хиљада, док су уништени сви циљеви на обе стране. Тако да реално гледајући „плави” и немају никакву предност услед саме бројчане предности.

То је та „суптилност” у преговорима око СТАРТ споразума и зато су они компликовани. Барак Обама и Дмитриј Медведев у Прагу ће учинити нови историјски корак ка мање компликованом свету.