Много руку, а учинак мали

Српски сељак, од 1989. до данас, може да нахрани све већи број гладних уста, али његова радиност ни изблиза није довољна да би смањио јаз у продуктивности у односу на фармере развијених земаља, који могу да исхране сто педесет и више душа у просеку. Због чега? Да ли смо и поред свог труда недовољно вредни, неопремљени, рђаво организовани, имамо ли мале поседе… Шта је, заправо, посреди?

– Србија и њен сељак не могу за две деценије да измене традицију и уврежену самодовољност у производњи хране, али, ипак, доказују да се и с минималним улагањима хвата копча са оним што развијен свет демонстрира последњих деценија. Ми однедавно постајемо нешто између робних произвођача за тржиште, а самим тим и за извоз, а не газдинства којима је једини циљ да прехране своју породицу. Не можемо, такође, да побегнемо од чињенице да смо до пре пола века били земља сељака са 40 до 50 одсто становника изван градова.

Данас се пољопривредом бави и од ње искључиво живи бар петина – упозорава истраживач у Привредној комори Србије мр Војислав Станковић и додаје да нам тек предстоји жестока тржишна утакмица са све извеснијим приближавањем Европи у којој је продуктивност пољопривредне производње доведена до самог врха.

По Станковићу, пољопривредно газдинство може да повећа раст продуктивности на три начина. Први је да се ослободи вишкова радне снаге. Код нас је учешће сељака у укупно радно активном становништву око 20 одсто, а у бруто домаћем производу пољопривреда даје једва десет процената. У Америци је, на пример, број сељака два, а у ЕУ пет одсто, али они праве чак десет до 15 одсто огромног укупног националног колача.
Други начин за подизање продуктивности је увећање техничке ефикасности, отклањањем недостатака. Рецимо, смањењем жетвених губитака у транспорту, складиштењу и преради. Трећа могућност подразумева увођење нових технологија у процес производње. Нове „технологије” захтевају не само процесе усавршавања производње, већ и промене у домену организовања, руковођења и дефинисања мотивационих фактора на газдинству, каже Станковић.

Земље у развоју још нису неутралисале натуралну и аутархичну пољопривредну производњу, у поређењу с развијеним земљама, која је високоспецијализована и у целости робна, што је, такође, поред поменутих, један од чинилаца високе продуктивности и брзог раста производње.

Србија, истиче наш саговорник, није хендикепирана ни у погледу величине расположиве земље. Располажемо са око 5.111.000 хектара пољопривредне површине. То је 60 ари по становнику. Имамо 4.255.000 хектара обрадиве површине, односно 50 ари по становнику. То је изнад стандарда земаља Европе. Проблем је, дакле, на некој другој страни.

Ове године Србија би требало, каже, да у потпуности задовољи домаћу тражњу и да оствари око две милијарде долара девизног прилива од извоза. До 2020. уз задовољење домаће тражње на вишем и квалитетнијем нивоу да обезбеди и девизну зараду од око шест, а већ 2030. око десет милијарди долара. По Станковићу, све је то реално, али под условом да стално улажемо и то у одабране секторе производње, поготово вишег и високог степена обраде. Да не извозимо само малине или кукуруз, већ и неке мало скупље артикле произведене од тих сировина.

Свет, а поготово ЕУ, јесте испред нас. И то не мало, али то, сматра Станковић, није разлог да дигнемо руке од повећаних улагања у наш аграр и потенцијале нашег села и сељака. Напротив. Храна постаје све више тражен производ, а улагања у њену производњу траже нешто мање пара него неки софистицирани производи Ову земљу, али и економске власти не треба учити шта им ваља чинити. Довољно је, како рече на крају разговора Станковић, да „прекопирамо” оно што ради Европа. А када то каже наш саговорник не мисли на паре, а још мање на високе подстицаје ЕУ, већ на арсенал мера с којим се подстиче продуктивност рада у пољопривреди.

Слободан Костић
-----------------------------------------------------------
Ниски приноси

Релативно високо учешће активног пољопривредног у структури укупног становништва и знатно нижи приноси по јединици капацитета доприносе да продуктивност рада, мерена укупном производњом по активном пољопривреднику у Србији знатно заостаје у односу на развијене земље и поједине земље у развоју. Примера ради Француска има два, Бугарска пет, Мађарска девет и Румунија 12 одсто. Услед тога продуктивност рада код појединих биљних култура у Србији је за два до четири пута мања у односу на Француску, два пута у односу на Мађарску у производњи жита, а већа је него у Румунији и Бугарској. Остварена продуктивност у производњи меса нижа је седам пута у односу на Француску, два према Мађарској, али је већа у односу на Бугарску и Румунију. Слично је и са млеком.