МАРИНА ХРИСТИЋ

Моја бака, госпођа Стевана Антић, родом из Пожаревца, удата у Београду, учитељица, ишла је на славе поносно двадесетих година прошлог века, са великим шеширом на глави, свиленим чарапама и сатенским ципелама које је носила у ташни и пресвлачила пред вратима слављеника.

Слава је била важан друштвени догађај – ту се могло сазнати да ли ће пасти влада, да ли госпођа Владић заиста вара мужа и да ли Богојевићи заиста финансијски не стоје добро јер она, госпођа Богојевић, ево већ трећу годину долази у истом шеширу на Св. Јована код Влајићевих. Ту се први пут чуло да је власник "Златног опанка" верио ћерку за, замислите, сиромашног сеоског ветеринара и да је Мита бакалин послао сина да студира на Сорбони.

Све те елегантне проводе моја бака је скупо плаћала на Лазареву суботу када је била њена слава. Тада данима није дизала главу од посла, враћала је деду безброј пута на пијацу Ђерам да докупљује којекакве ситнице и умирала од треме да ли ће гости бити задовољни или ће је, можда, оговарати.

На столу је морала бити сарма од виновог листа, печена прасетина, јагњећа сарма у марамици преливена киселим млеком, капама са овчијим ребрима, подварак са ћуретином, кнедле са сиром, затим колачи од сала, бомбице од јабука, китникес, лондонске штангле, "розен торта", ролат од смокава и , наравно, жито и славски колач.

Колач је имао четири печата утиснута поскурником, четири голуба и четири гране винове лозе – све микеланђеловски извајано од теста. У средини је била забодена гранчица босиљка. То је, ипак,  било питање части у свакој српској породици.

Двадесет година касније, моја бака се нашла у чуду и ужасу јер је славити славу одједном постало забрањено. Друг Тито је јасно ставио до знања да је тај српски вандализам недоличан те да ће бити кажњаван или презрен свако ко се тога буде држао.

Моја бака, као велики део нације у то време, закуцава јорган на прозор дневне собе, спрема скромну трпезу – сарму од киселог купуса, проју и пребранац и позива само најближе и најповерљивије ("Не знаш, дете, ко те може пријавити Удби") пријатеље на "тајну вечеру".

Сваки позив на славу бака је радосно прихватала јер то је значило да ти људи имају поверења у њу чим су се усудили да је позову. Бака и деда весело би одлазили од куће, скромно обучени, са миришљавим сапуном у ташни који ће поклонити домаћици уместо цвећа. Слава је у то време била херојска ствар, тест храбрости, оданости и пријатељства.

Двадесет година касније, после дедине смрти, бака се претвара у "шегрта" који помаже на слави мојих родитеља, дану Св. Аранђела Михаила. Друг Тито је, у то време, затворио једно око и није примећивао да се славе поново ту и тамо прослављају, пара је било на све стране, доносило се вино из Француске, виски из Шкотске и пршута из Италије.

Бака се лако пребацила на Св. Аранђела ("Ћути, сине, хвала Богу кад можемо нешто да славимо") и радосно дочекивала мамине и татине госте, обучена у своју бордо хаљину са белом чипканом крагницом, стару 25 година.

Мама и тата су умели у то доба да позову од 50 до 80 гостију, доносиле су се гитаре, певала се "Мансарда, мали стан" и "Хајд’мо на Кубу", "Зашумеле су палме" и "Ој, момци млади, шта да се ради". Сви су колутали очима када би моја бака запевала (а дивно је певала) "Саградићу шајку од сувога кедра".

На трпези се помаљала Европа и свет: пекиншка патка у сосу од поморанџе, руска салата, монголски тартар бифтек, италијанске равиоле и лазање, индијска пилетина у кари сосу, аргентински чуваско, немачка "шварцвалд торта", француске "безе" пуслице и, традиционалне, лондонске штангле.

Двадесет година касније моја бака је умрла. Од тада гледам на живот њеним очима и, у свакој ситуацији, замишљам коментаре које би она изговорила.

Није доживела време Слободана Милошевића које је избрисало границу између "њих" и "нас" – сви су почели да славе славу. Доводили су се оркестри, кетеринг службе, келнери, фотографи, видео-сниматељи, телохранитељи, шофери, куварице, беби-ситерке, водитељи, певачи у златним оделима, певачице у тигровој кожи и познати и непознати гости. Служили су се канапеи, шампањац и кавијар. "Сад, сине, слави и Курта и Мурта", рекла би она..

Данас, на славу моју, мога мужа и моје деце, Св. Димитрија, позивамо све који су нам драги и мили. Једе се транзициони јеловник – руска салата, лазање, сарма са сувим ребарцима, пихтије, поново се враћа прасетина, слани ролати са шунком и печуркама, гибаница, "реформ торта", воћна торта, "розен торта" и разноразни ситни колачи. Пева се и свира се на клавиру, хармоници, бубњевима, даирама или шта већ ко донесе.

А моја бака, госпођа Стевана Антић, смеши се са зида, урамљена у диван сребрнасти рам. "Уживај, сине, слава је најлепши дан за сваку српску породицу."