MARINA HRISTIĆ

Moja baka, gospođa Stevana Antić, rodom iz Požarevca, udata u Beogradu, učiteljica, išla je na slave ponosno dvadesetih godina prošlog veka, sa velikim šeširom na glavi, svilenim čarapama i satenskim cipelama koje je nosila u tašni i presvlačila pred vratima slavljenika.

Slava je bila važan društveni događaj – tu se moglo saznati da li će pasti vlada, da li gospođa Vladić zaista vara muža i da li Bogojevići zaista finansijski ne stoje dobro jer ona, gospođa Bogojević, evo već treću godinu dolazi u istom šeširu na Sv. Jovana kod Vlajićevih. Tu se prvi put čulo da je vlasnik "Zlatnog opanka" verio ćerku za, zamislite, siromašnog seoskog veterinara i da je Mita bakalin poslao sina da studira na Sorboni.

Sve te elegantne provode moja baka je skupo plaćala na Lazarevu subotu kada je bila njena slava. Tada danima nije dizala glavu od posla, vraćala je dedu bezbroj puta na pijacu Đeram da dokupljuje kojekakve sitnice i umirala od treme da li će gosti biti zadovoljni ili će je, možda, ogovarati.

Na stolu je morala biti sarma od vinovog lista, pečena prasetina, jagnjeća sarma u maramici prelivena kiselim mlekom, kapama sa ovčijim rebrima, podvarak sa ćuretinom, knedle sa sirom, zatim kolači od sala, bombice od jabuka, kitnikes, londonske štangle, "rozen torta", rolat od smokava i , naravno, žito i slavski kolač.

Kolač je imao četiri pečata utisnuta poskurnikom, četiri goluba i četiri grane vinove loze – sve mikelanđelovski izvajano od testa. U sredini je bila zabodena grančica bosiljka. To je, ipak,  bilo pitanje časti u svakoj srpskoj porodici.

Dvadeset godina kasnije, moja baka se našla u čudu i užasu jer je slaviti slavu odjednom postalo zabranjeno. Drug Tito je jasno stavio do znanja da je taj srpski vandalizam nedoličan te da će biti kažnjavan ili prezren svako ko se toga bude držao.

Moja baka, kao veliki deo nacije u to vreme, zakucava jorgan na prozor dnevne sobe, sprema skromnu trpezu – sarmu od kiselog kupusa, proju i prebranac i poziva samo najbliže i najpoverljivije ("Ne znaš, dete, ko te može prijaviti Udbi") prijatelje na "tajnu večeru".

Svaki poziv na slavu baka je radosno prihvatala jer to je značilo da ti ljudi imaju poverenja u nju čim su se usudili da je pozovu. Baka i deda veselo bi odlazili od kuće, skromno obučeni, sa mirišljavim sapunom u tašni koji će pokloniti domaćici umesto cveća. Slava je u to vreme bila herojska stvar, test hrabrosti, odanosti i prijateljstva.

Dvadeset godina kasnije, posle dedine smrti, baka se pretvara u "šegrta" koji pomaže na slavi mojih roditelja, danu Sv. Aranđela Mihaila. Drug Tito je, u to vreme, zatvorio jedno oko i nije primećivao da se slave ponovo tu i tamo proslavljaju, para je bilo na sve strane, donosilo se vino iz Francuske, viski iz Škotske i pršuta iz Italije.

Baka se lako prebacila na Sv. Aranđela ("Ćuti, sine, hvala Bogu kad možemo nešto da slavimo") i radosno dočekivala mamine i tatine goste, obučena u svoju bordo haljinu sa belom čipkanom kragnicom, staru 25 godina.

Mama i tata su umeli u to doba da pozovu od 50 do 80 gostiju, donosile su se gitare, pevala se "Mansarda, mali stan" i "Hajd’mo na Kubu", "Zašumele su palme" i "Oj, momci mladi, šta da se radi". Svi su kolutali očima kada bi moja baka zapevala (a divno je pevala) "Sagradiću šajku od suvoga kedra".

Na trpezi se pomaljala Evropa i svet: pekinška patka u sosu od pomorandže, ruska salata, mongolski tartar biftek, italijanske raviole i lazanje, indijska piletina u kari sosu, argentinski čuvasko, nemačka "švarcvald torta", francuske "beze" puslice i, tradicionalne, londonske štangle.

Dvadeset godina kasnije moja baka je umrla. Od tada gledam na život njenim očima i, u svakoj situaciji, zamišljam komentare koje bi ona izgovorila.

Nije doživela vreme Slobodana Miloševića koje je izbrisalo granicu između "njih" i "nas" – svi su počeli da slave slavu. Dovodili su se orkestri, ketering službe, kelneri, fotografi, video-snimatelji, telohranitelji, šoferi, kuvarice, bebi-siterke, voditelji, pevači u zlatnim odelima, pevačice u tigrovoj koži i poznati i nepoznati gosti. Služili su se kanapei, šampanjac i kavijar. "Sad, sine, slavi i Kurta i Murta", rekla bi ona..

Danas, na slavu moju, moga muža i moje dece, Sv. Dimitrija, pozivamo sve koji su nam dragi i mili. Jede se tranzicioni jelovnik – ruska salata, lazanje, sarma sa suvim rebarcima, pihtije, ponovo se vraća prasetina, slani rolati sa šunkom i pečurkama, gibanica, "reform torta", voćna torta, "rozen torta" i raznorazni sitni kolači. Peva se i svira se na klaviru, harmonici, bubnjevima, dairama ili šta već ko donese.

A moja baka, gospođa Stevana Antić, smeši se sa zida, uramljena u divan srebrnasti ram. "Uživaj, sine, slava je najlepši dan za svaku srpsku porodicu."