Спољна политика Србије на силометини

Србија се поново налази на силометини пошто се за утицај на њу „бори” из различитих па и супротних праваца.

У тим врло компликованим околностима наша спољна политика добро се сналази. Све више се диверзификује или, другачије речено, све одлучније напушта усмерење према САД и њиховим НАТО савезницама као једином ослонцу.

Од непроцењиве важности је то што у ставу према главним спољнополитичким питањима постоји, додуше више имплицитна него експлицитна, базична сагласност огромне већине у Народној скупштини.

По мом мишљењу, одавно је време и за потпуну експликацију те сагласности, чак и у виду, зашто да не, једне декларације Народне скупштине коју би изгласала та демократска, патриотска и проевропска мегавећина.

Она је за очување територијалног интегритета и суверенитета државе. Надам се да су и последње недоумице о томе одстрањене скорашњим изјавама председника републике и министра спољних послова да би Србија у евентуалном наметнутом избору између чланства у ЕУ и непризнавања независности Космета недвосмислено изабрала непризнавање. Али, руку на срце, неспретна парола предводника садашње владајуће коалиције по којој „За нас Европа нема алтернативу” свакако је била и остала у нескладу са обећањем „Никада нећемо признати независност Космета”. И због тога је најбоље да решење КиМ проблема које предложи Влада Србије (садашња или било која будућа) буде предмет изјашњавања народа на референдуму.

За огромну скупштинску већину такође није спорно ни залагање за права наших сународника у Хрватској, БиХ, Словенији, Македонији и Црној Гори. То исто важи и за очување и просперитет Републике Српске и потпуни развој специјалних односа са њом сходно слову и духу Дејтонског споразума. Даље: у Народној скупштини тек је танка мањина против приступања Европској унији.

Пети стожер спољне политике Србије чини сагласност о потреби очувања наше „војне неутралности”.

Потпуно су неприхватљиве макар и ретке изјаве неких званичника, штавише министара и предводника појединих странака у владиној коалицији, о томе да наша земља треба да постане чланица НАТО-а. Нема сумње да тиме крше обавезу која произлази из Декларације Народне скупштине о војној неутралности, али и из појединих одредаба Устава. Крајње је време да такви, ако се не повинују „последњој опомени”, сами напусте владу и владајућу коалицију или из ње буду удаљени.

Страним представницима у нашој земљи, не изузимајући наравно ни амбасадоре, треба одлучно скренути пажњу да је потпуно неприхватљиво мешање у наше унутрашње ствари и иступање у налогодавном тону. Треба им јасно ставити до знања да ни код нас није дозвољено оно што ни они сами не би толерисали у властитим земљама.

Ради неговања поменуте сагласности о нашој спољној политици, али и ради њене што веће демократизације добро би било да председник републике што чешће одржава консултативне састанке, индивидуалне и групне, са вођама свих парламентарних странака, а не само оних које учествују у његовој владајућој коалицији. У складу са тим министар спољних послова треба те предводнике редовно да обавештава и да се са њима саветује, али и да што чешће „гостује” у Народној скупштини.

За нас је Космет, свакако, унутарполитичко питање, али му се вреди вратити у овом тексту зато што је за тај спор заинтересован безмало цео свет. Наша влада стално истиче да жели искључиво дипломатским, правним и мирним средствима да брани наше државне интересе и права у Аутономној Покрајини Космет. Међутим, има се утисак да при том често у пракси превиђа да „мирна средства” у рукама народа могу бити не само вербална него и акцијска, иначе издашно коришћена и цењена у историји мирољубивих покрета за слободу, једнакост, правду, људска, грађанска и национална права, заштиту животне средине, за мир а против рата... Да овде поменем само штрајкове, бојкоте, демонстрације, протестне митинге, блокаде саобраћајница итд. Уосталом наш народ ван Космета обилато их употребљава у спору са влашћу и другим моћницима.

Ваља одлучније одбити сваку аналогију између односа Србије и Космета са једне, и својевременог односа Западне Немачке према Источној Немачкој са друге стране. Ти аналогичари, страни и домаћи, подсећају наиме да се Западна Немачка није либила да сарађује са Источном Немачком, мада је није признавала као самосталну државу нити са њом имала дипломатске односе. Хоће се рећи да би тако и наша влада могла да сарађује са властима у Приштини иако не признаје њихову сецесију. Критичари те аналогије већ су скренули пажњу на то да је у нашем случају реч о два врло различита народа, Србима и Албанцима, док је у случају Немачке био у питању један те исти народ, као и на то да се Немачка ујединила док је Србија разбијена. Још већа мањкавост те аналогије, међутим, лежи у томе што је свет признао уједињење немачког народа, док САД и највећи део Запада пориче чак и право српског дела становништва на Космету да остане у властитој држави (а не, како гласи оптужба, да јој се поделом територије „прикључи”). Ипак, из тога што рекох не следи да се треба „бојати” разговора и договора и са албанским појединцима, групама, установама, организацијама... о практичним мерама за олакшање и побољшање живота на Космету – дабогме само уз експлицитно посредовање и знак Унмика.

Треба на одговарајући начин реаговати и на циничне најаве неких страних моћника и представника да Србији додуше неће као услов за чланство у ЕУ бити постављено признање независности Космета, али да ће она пре пријема морати да тачно одреди своју територију и становништво. Што би народ рекао: „Није шија него врат!”

А кад се са наше стране узврати да је Кипар у ЕУ примљен као целина иако је турски део фактички отцепљен, онда нам се још циничније одговара да грешку једном направљену не треба понављати. Срби се онда доиста с правом питају докле ће се увек баш према њима примењивати политика двоструких стандарда.

Председник Центра за националну стратегију у Београду