Spoljna politika Srbije na silometini

Srbija se ponovo nalazi na silometini pošto se za uticaj na nju „bori” iz različitih pa i suprotnih pravaca.

U tim vrlo komplikovanim okolnostima naša spoljna politika dobro se snalazi. Sve više se diverzifikuje ili, drugačije rečeno, sve odlučnije napušta usmerenje prema SAD i njihovim NATO saveznicama kao jedinom osloncu.

Od neprocenjive važnosti je to što u stavu prema glavnim spoljnopolitičkim pitanjima postoji, doduše više implicitna nego eksplicitna, bazična saglasnost ogromne većine u Narodnoj skupštini.

Po mom mišljenju, odavno je vreme i za potpunu eksplikaciju te saglasnosti, čak i u vidu, zašto da ne, jedne deklaracije Narodne skupštine koju bi izglasala ta demokratska, patriotska i proevropska megavećina.

Ona je za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta države. Nadam se da su i poslednje nedoumice o tome odstranjene skorašnjim izjavama predsednika republike i ministra spoljnih poslova da bi Srbija u eventualnom nametnutom izboru između članstva u EU i nepriznavanja nezavisnosti Kosmeta nedvosmisleno izabrala nepriznavanje. Ali, ruku na srce, nespretna parola predvodnika sadašnje vladajuće koalicije po kojoj „Za nas Evropa nema alternativu” svakako je bila i ostala u neskladu sa obećanjem „Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosmeta”. I zbog toga je najbolje da rešenje KiM problema koje predloži Vlada Srbije (sadašnja ili bilo koja buduća) bude predmet izjašnjavanja naroda na referendumu.

Za ogromnu skupštinsku većinu takođe nije sporno ni zalaganje za prava naših sunarodnika u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori. To isto važi i za očuvanje i prosperitet Republike Srpske i potpuni razvoj specijalnih odnosa sa njom shodno slovu i duhu Dejtonskog sporazuma. Dalje: u Narodnoj skupštini tek je tanka manjina protiv pristupanja Evropskoj uniji.

Peti stožer spoljne politike Srbije čini saglasnost o potrebi očuvanja naše „vojne neutralnosti”.

Potpuno su neprihvatljive makar i retke izjave nekih zvaničnika, štaviše ministara i predvodnika pojedinih stranaka u vladinoj koaliciji, o tome da naša zemlja treba da postane članica NATO-a. Nema sumnje da time krše obavezu koja proizlazi iz Deklaracije Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, ali i iz pojedinih odredaba Ustava. Krajnje je vreme da takvi, ako se ne povinuju „poslednjoj opomeni”, sami napuste vladu i vladajuću koaliciju ili iz nje budu udaljeni.

Stranim predstavnicima u našoj zemlji, ne izuzimajući naravno ni ambasadore, treba odlučno skrenuti pažnju da je potpuno neprihvatljivo mešanje u naše unutrašnje stvari i istupanje u nalogodavnom tonu. Treba im jasno staviti do znanja da ni kod nas nije dozvoljeno ono što ni oni sami ne bi tolerisali u vlastitim zemljama.

Radi negovanja pomenute saglasnosti o našoj spoljnoj politici, ali i radi njene što veće demokratizacije dobro bi bilo da predsednik republike što češće održava konsultativne sastanke, individualne i grupne, sa vođama svih parlamentarnih stranaka, a ne samo onih koje učestvuju u njegovoj vladajućoj koaliciji. U skladu sa tim ministar spoljnih poslova treba te predvodnike redovno da obaveštava i da se sa njima savetuje, ali i da što češće „gostuje” u Narodnoj skupštini.

Za nas je Kosmet, svakako, unutarpolitičko pitanje, ali mu se vredi vratiti u ovom tekstu zato što je za taj spor zainteresovan bezmalo ceo svet. Naša vlada stalno ističe da želi isključivo diplomatskim, pravnim i mirnim sredstvima da brani naše državne interese i prava u Autonomnoj Pokrajini Kosmet. Međutim, ima se utisak da pri tom često u praksi previđa da „mirna sredstva” u rukama naroda mogu biti ne samo verbalna nego i akcijska, inače izdašno korišćena i cenjena u istoriji miroljubivih pokreta za slobodu, jednakost, pravdu, ljudska, građanska i nacionalna prava, zaštitu životne sredine, za mir a protiv rata... Da ovde pomenem samo štrajkove, bojkote, demonstracije, protestne mitinge, blokade saobraćajnica itd. Uostalom naš narod van Kosmeta obilato ih upotrebljava u sporu sa vlašću i drugim moćnicima.

Valja odlučnije odbiti svaku analogiju između odnosa Srbije i Kosmeta sa jedne, i svojevremenog odnosa Zapadne Nemačke prema Istočnoj Nemačkoj sa druge strane. Ti analogičari, strani i domaći, podsećaju naime da se Zapadna Nemačka nije libila da sarađuje sa Istočnom Nemačkom, mada je nije priznavala kao samostalnu državu niti sa njom imala diplomatske odnose. Hoće se reći da bi tako i naša vlada mogla da sarađuje sa vlastima u Prištini iako ne priznaje njihovu secesiju. Kritičari te analogije već su skrenuli pažnju na to da je u našem slučaju reč o dva vrlo različita naroda, Srbima i Albancima, dok je u slučaju Nemačke bio u pitanju jedan te isti narod, kao i na to da se Nemačka ujedinila dok je Srbija razbijena. Još veća manjkavost te analogije, međutim, leži u tome što je svet priznao ujedinjenje nemačkog naroda, dok SAD i najveći deo Zapada poriče čak i pravo srpskog dela stanovništva na Kosmetu da ostane u vlastitoj državi (a ne, kako glasi optužba, da joj se podelom teritorije „priključi”). Ipak, iz toga što rekoh ne sledi da se treba „bojati” razgovora i dogovora i sa albanskim pojedincima, grupama, ustanovama, organizacijama... o praktičnim merama za olakšanje i poboljšanje života na Kosmetu – dabogme samo uz eksplicitno posredovanje i znak Unmika.

Treba na odgovarajući način reagovati i na cinične najave nekih stranih moćnika i predstavnika da Srbiji doduše neće kao uslov za članstvo u EU biti postavljeno priznanje nezavisnosti Kosmeta, ali da će ona pre prijema morati da tačno odredi svoju teritoriju i stanovništvo. Što bi narod rekao: „Nije šija nego vrat!”

A kad se sa naše strane uzvrati da je Kipar u EU primljen kao celina iako je turski deo faktički otcepljen, onda nam se još ciničnije odgovara da grešku jednom napravljenu ne treba ponavljati. Srbi se onda doista s pravom pitaju dokle će se uvek baš prema njima primenjivati politika dvostrukih standarda.

Predsednik Centra za nacionalnu strategiju u Beogradu