АМАНДМАНИ НА ЗЛОЧИН

Недељама смо присуствовали мучним политичким погађањима, трговини, извртању чињеница, заменама теза, лицитирању бројем жртава и тежином почињеног злочина. Писани су амандмани, алтернативне партијске декларације, прекидана је и одлагана седница која је заправо требало да покаже да је Србија спремна и способна да догађаје из прошлости назове правим именом и да својим односом према најтежем злочину покаже да се приближила свету, Европи и државама са којима је ратовала. То је требало да буде и важна прекретница на унутрашњем плану која би помогла да се суштински промени однос према нашој историји. Сам ток целог процеса и саме скупштинске седнице, текст усвојене декларације која је избегла реч геноцид и на крају тесна већина којом је „усаглашени текст” изгласан постигли су управо супротан ефекат.

Ни тренутак не сумњам да је председник Тадић целу иницијативу покренуо с намером да усвајањем Декларације о Сребреници и јасно изреченим ставом на известан начин затвори ову тему и да прихватањем одлука Међународног суда у Хагу значајно приближи Србију европским институцијама. Нажалост, његова процена зрелости и спремности политичких структура да га у овој намери подрже показала се као претерано оптимистична. Оно што се председнику евентуално може замерити је да, у тренутку када се суочио са чињеницом да се Србија променила мање него што је очекивао, није повукао своју иницијативу. То би му пружило могућност да, између осталог, каже да, иако скупштина није спремна на значајне кораке, он и његова Демократска странка јесу! Могао је потом да позове оне политичке партије које деле њихове ставове да се придруже декларацији која би била партијска, као што је то рецимо Декларација о помирењу са СПС-ом.

Нажалост Србија, или бар њена политичка „елита”, није се померила ни педаљ од свог уверења да избегавање истине и одговорности наводно штити национални интерес Србије, њено достојанство, њену неупитну истину и њен територијални интегритет. Европи и свету је речено да Србија, или бар њени партијски радници у скупштини, не признају пресуде хашких судова и да не желе да се придруже европским државама у обележавању 11. јула као Дана сећања на геноцид почињен у Сребреници. Тај став је исказан у тренутку када се очекује мишљење тог истог суда о проглашењу независности Косова. Српској јавности је по ко зна који пут показано да су партијски интереси и борба за останак или освајање власти важнији од било ког ширег националног и политичког интереса, да не помињем хуманост и вредности на којима почива савремена цивилизација.

После свега, а требало је пре свега, поставља се питање да ли наша јавност уопште зна шта заправо пише у Декларацији европског парламента којом се државе позивају да обележе 11. јули као Дан сећања на жртве геноцида у Сребреници? Подсетићу само на неке од битних тачака које су свесно прикривали противници декларације да би се сачувала „наша истина”. Пре свега, ЕУ декларација јасно именује Ратка Младића и парамилитарне јединице, од којих су неке дошле и из Србије, као директно одговорне за почињени геноцид. Нигде се, ни у назнакама, не помиње „одговорност српског народа” (осим наравно ако ми сами горе наведене злочинце не поистовећујемо са целим народом). Декларација говори о чињеници да је злочин почињен у зони која је била под заштитом УН и да је то „постао симбол немоћи међународне заједнице да спречи злочин и да заштити становништво”. И на крају, позив да се сећањем на геноцид у Сребреници „обележава и одаје почаст свим жртвама ратова у бившој Југославији”! То свим жртвама несумњиво укључује и српске жртве упркос напорима партијских патриота који се упорно труде да докажу супротно. У Сребреници се догодио геноцид не зато што је тако одлучио неки „антисрпски” суд већ зато што је злочин почињен са намером да се масовним убиством мушкараца и присилним расељавањем жена и деце ограничена територија заувек очисти од „Турака”. У неколико наврата сам се упитао како наше врле политичаре, међу којима има и универзитетских професора, није срамота да јефтином демагогијом која не признаје чињенице злоупотребљавају овај страшан злочин у ситне дневнополитичке сврхе.

Већ се чују гласови који кажу да усвојени текст представља известан напредак и мени се одмах намећу питања: Шта даље? Да ли ће се и на који начин постојање декларације одразити на наше животе и нашу будућност? Да ли ћемо, рецимо, у школске програме увести и тему ратних злочина и геноцида у Сребреници као што су то учинили у Немачкој поводом збивања у Другом светском рату? Чињеница да је одговорност за холокауст тема којом се цело немачко друштво бави темељно и дугорочно није ни на који начин умањила његов углед, значај његове културе, његову економску снагу... Напротив. Да ли ће престати лицитирање бројем и етничким пореклом жртава? Да ли ће се наш уско схваћени „национални интерес” редефинисати у интерес Србије као дела Европе?

Да ли ћемо као већина европских држава 11. јул, без резерве и са дужним поштовањем, обележити као Дан сећања на жртве геноцида у Сребреници без обзира на то како га дефинише декларација наше скупштине?

Директор Грађанских иницијатива