Стање све горе, опоравак све даљи

Металски сектор индустрије у Србији, по оцени Уједињених гранских синдиката „Независност”, у све је горем стању, а извесност опоравка све даља, изјавио је јуче Бранислав Чанак, председник овог синдиката. На округлом столу о положају радника у транзицији и светској економској кризи и стратегији развоја металског сектора, Чанак је рекао да укупна индустрија у Србији замире већ годинама, што успорава развој економије и друштва, али доводи у питање и један од стратешких циљева земље – њену интеграцију у ЕУ.

„Србија не може да чека да јој опоравак и развој индустрије обезбеђује само неко из иностранства”, нагласио је Чанак. „Индустрија је и данас у свету локомотива укупног одрживог развоја, запошљавања, смањивања сиромаштва, чинилац социјалних интеграција и уравнотеженог платног биланса сваке земље, што се у протекле две деценије потврдиле Кина и Индија”.

– Политичкој и укупној јавности Србије овом приликом поручујемо да тешко стање металске индустрије већ одавно не погађа само запослене у њој. То мора бити општа национална брига. Реч је о стратешком питању за ову земљу. Нећемо престати да указујемо на то док нам се не понуде решења.

Др Софија Аџић је у представљеној анализи „Стање металског сектора у Србији у процесу транзиције и приватизације, утицај светске економске кризе” изложила да су учинци приватизације и реструктуирања металског сектора од 2001-2009. године забрињавајући. Приватизација у металском сектору је имала веома скромне домете и за државу и за привредни развој, указала је Аџић. Још су скромнији резултати забележени у санацији проблематичних великих предузећа у металском сектору. Ниједно реструктуирање није било успешно. У 2008. у односу на 2000. повећана је само производња основних метала (113,3 одсто), као и металних производа, осим машина (21,5). Производња осталих машина и уређаја 2008. је у поређењу са 2000. годином била мања за 13,2. Производња електричних и оптичких уређаја (уз фармацеутску индустрију најпропулзивнија делатност у светској индустрији) у истом периоду смањена је 20,7 одсто, а саобраћајних средстава је 2008. произведено 8,1 одсто мање него 2000. године.

Запосленост у металском сектору је смањена са 373.974 у 1990. години на 138.792 у 2008, или за 63,9 одсто. Још је погубније да је тај број запослених остварио обим производње за који је 1979. године (када је остварен максимум предтранзиционе продуктивности) требало само око 42.000 радника.

„На основу овог сазнања не постоји научно валидна концепција за прогнозу будућих трендова развоја металског комплекса”, поручује у свом истраживању др Аџић.

– Основа новог развојног модела Србије мора бити враћање ортодоксном схватању макроекономске стабилности и одрживог привредног развоја и њено претварање у угодно место за приватно производно инвестирање у извозне индустрије. Али, то ће бити тешко, због лоших перформанси хуманог капитала, неуређеног институционалног окружења у коме доминирају дистрибутивно оријентисане коалиције, корупција и лични интереси политичке елите и неспособне јавне и приватне администрације – закључила је Аџић.