Обама слуша Саркозија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 31. марта – Француски председник Никола Саркози управо је завршио прву званичну посету Вашингтону од Обамином усељења у Белу кућу, уз приметна настојања два председника да сумњичаву јавност увере како су гласине о проблемима о трансатлантским односима само „измишљотина медија”.

Барак Обама је прошлог јуна био у државној посети Паризу, и главни траг који је тај догађај оставио често је помињан у овдашњим извештајима поводом Саркозијевог званичног доласка у Америку. Обама је, наиме, тада избегао да са својим домаћином вечера у Јелисејској палати. Саркози и Карла Бруни су међутим прихватили позив да буду угошћени у Белој кући, али на интимној вечери, само за два председничка пара, уместо државног банкета. Пре тога, додуше, у једном вашингтонском ресторану, гости су се за ручак частили хамбургером и „хот-догом”.

Било је и других занимљивих протоколарних детаља који могу, али не морају, да се тумаче и као политичке поруке. Саркози је, прво, посету почео предавањем на Колумбија универзитету у Њујорку, где није пропустио да се цинично осврне на Обамину скорашњу победу у реформи здравственог осигурања. „Искрено говорећи, ми смо из Европе са неверицом гледали на америчку дебату о здравственом осигурању... Извините, али ми смо тај проблем решили пре 50 година... Ако дођете у Француску и нешто вам се непријатно догоди, неће вам тражити кредитну картицу пре него што вас хитно пребаце у болницу.”

По доласку у Вашингтон, Саркози је прво посетио Конгрес, а Обама је дошао на ред тек у завршним сатима америчког боравка француског председника. Њихово заједничко обраћање новинарима, на којем је гост говорио знатно више од домаћина, није протекло без ведрих момената. На Саркозијеву примедбу да би Америка требало више да „слуша”, Обама је одговорио да и те како слуша, да, штавише, „не може да престане да слуша” Саркозија.

Да ли иза јавне опуштености ипак постоје неке затегнутости између Америке и Европе, односно САД и Француске? У овдашњим анализама поручује се да нема великих проблема, али да има извесних неспоразума. Европљани, а нарочито Французи, љути су због тога што су у последњи час промењена правила међународног тендера за испоруку летећих танкера на начин на који се фаворизује амерички „Боинг”, а елиминише европски ЕАДС (конзорцијум који производи „ербас” авионе).

Горак укус у устима оставили су и Обамини договори „са стране” на прошлогодишњем климатском самиту у Копенхагену, који су, према проценама Европљана, минирали њихове напоре да се постигне чвршћи међународни споразум. Обама је, затим, у фебруару прескочио годишњи самит ЕУ–САД...

Билатерално, Француска има званични статус „најстаријег савезника” Америке, који, међутим, није вољан да додатно допринесе проширеним ратним напорима Америке у Авганистану: Саркози нема намеру да шаље додатне војнике поврх 4.000 колико их је већ тамо.

Оно о чему су се, међутим, сагласили, то је неопходност заузимања оштријег курса према Ирану, на чему је посебно инсистирао гост. Ако се за то одобровоље Кина и Русија, оштрији режим изолације Техерана могао би да се усвоји већ „за неколико недеља”.