Разлози затворске пренасељености

Пренасељеност затвора је проблем који неселективно погађа и развијене и неразвијене земље. Тај проблем је у Србији постао акутан у последњих неколико година. Затворска популација у Србији показује годишњи тренд раста од око хиљаду особа лишених слободе. На крају 2007. године број особа лишених слободе био је 8.970, 2008. је био 9.700, 2009. 10.974, а сада је око 11.400. Процењује се да ће на крају 2010. бити више од 11.000, а на крају 2011. око 12.000 особа лишених слободе.

Шта је пренасељеност затвора? Према европским стандардима, свака особа лишена слободе има право на најмање четири квадратна, односно десет кубних метара простора. Кад би се овај стандард поштовао у Србији, онда у овдашњим затворима не би требало да буде више од око 5.000 особа. Упоређивањем ове бројке са 11.400 људи који су тренутно у затворима можемо закључити да је пренасељеност већа од сто одсто.

Пренасељеност повлачи последице које погађају особе лишене слободе али и друштво, односно државу. Последице по особе лишене слободе су лоши материјални услови живота, повећана угроженост њиховог здравља, неадекватан третман, редуцирано време и простор који имају за шетњу ван ћелија и комуникацију са спољним светом, повећање насиља међу затвореницима узроковано тензијама због додатних депривација или ограничавања права. Коначно, нарасле тензије и незадовољство могу резултирати у активностима ових особа које траже остварење својих права организовањем протестних штрајкова глађу или других облика групних протеста. Последице по државу, односно друштво су такође разноврсне. Услед недостатка места у затворима особе осуђене на затворске казне не могу да ступе на извршење казне, остају на слободи чиме се, повећава ризик да поново учине кривично дело. Због недостатка адекватног третмана за оне осуђене којима се током извршења казне у затвору могло помоћи да више не врше кривична дела и наставе друштвено прихватљив живот по изласку, повећава се ризик од повратка. Кршењем људских права особа лишених слободе услед пренасељености, држава је изложена ризику од плаћања накнада штете по тужбама (пресудама) домаћих судова или Европског суда за људска права.

Који су разлози пренасељености затвора? Један од важних је повећана ефикасност полиције и правосудних органа и пооштрена казнена политика. Сведоци смо многобројних полицијских акција и хапшења, тако да број ухапшеника, притвореника (још неосуђених) вртоглаво расте сваког дана и у овом тренутку достигао је бројку од око 3.000 људи. Повећање броја осуђених је природна последица овакве политике.

Други разлог пренасељености је тај што у Србији у последњих 30 година није изграђен ниједан нови затвор. Министарство правде, односно Управа за извршење кривичних санкција је пуно радила на побољшању услова боравка особа лишених слободе. Реновирани су многи објекти, али то је у неким случајевима смањило корисни простор. С друге стране, саграђено је посебно одељење у оквиру КПЗ Пожаревац–Забела, за извршење казне затвора за особе осуђене за кривична дела организованог криминала, капацитета до 120 затвореника, које ће почети са радом за неколико месеци. Такође, зида се и нови КПЗ у Падинској Скели који би требало да буде завршен до јесени, с капацитетом од 450 људи.

Трећи разлог пренасељености је још недовољна примена алтернативних санкција и мера. Најшире посматрано, алтернативне санкције су све оне кривичне санкције које не значе лишење слободе, односно затварање осуђеног у неку установу или институцију. Неке се већ деценијама примењују у нашем казнено-правном систему као нпр. новчана казна или условна осуда, а неке последњих неколико година, попут условне осуде са заштитним надзором или рада у јавном интересу.

Условна осуда са заштитним надзором, осим основног услова, да осуђени у периоду проверавања не почини кривично дело, садржи још неку обавезу коју му суд пресудом одређује. Та обавеза може бити да се осуђени јавља надлежном органу, то јест тзв. Повереничкој служби која се бави извршењем алтернативних санкција или да се, на пример, лечи од алкохолизма ако суд процени да је осуђени учинио кривично дело као зависник од алкохола, или да треба да нађе посао, или да настави да се школује итд. Друга поменута алтернативна санкција, рад у јавном интересу, подразумева одређени број сати рада (од 60 до 360) које осуђени мора да обави за друштвену заједницу. Радом у јавном интересу, штету коју је учинио извршењем кривичног дела осуђени враћа друштву на врло непосредан начин. Осуђени се, рецимо, упућују да помажу у одржавању паркова или да раде неки други општекористан посао.

Правни саветник у мисији ОЕБС-а, руководилац јединице за реформу затворског система