Дијаманти за злочин

"Чарлс Тејлор учинио је у западној Африци слично оном што је Слободан Милошевић урадио у бившој Југославији", писао је лане (10. јуна) "Њујорк тајмс", када је овај други у холандској престоници био пред судом због оптужби за злочин против човечности и геноцид, док је први уживао у луксузу нигеријског егзила.

Бивши председник Србије и СРЈ недавно је окончао петогодишњи боравак у Хашком трибуналу фаталним срчаним ударом. У притвореничкој соби истог крила трибунала УН "заменио" га је бивши председник Либерије који се управо премијерно појавио у просторијама Међународног кривичног суда.

Егзил у Нигерији

За многе у Сијера Леонеу личи на чудо да се човек кога оптужују да је иницирао окрутни десетогодишњи грађански рат, разарајући им земљу, уопште нашао пред судом. И то оним глобалним. Што посебно забрињава преостале диктаторе на том највећем и најсиромашнијем континенту: преводе то у најаву укидања имунитета за све своје ратне и друге "несташлуке" попут кршења људских права.

Тејлор (58) био је један од најбруталнијих међу њима: ад хок суд УН за Сијера Леоне оптужио га је за ратне злочине (убиства, пљачке, повреде личног достојанства, свирепе поступке, терор над цивилима), за злочине против човечности (убиства, сакаћења, силовања, поробљавања, сексуална ропства) и друге озбиљне повреде међународног хуманитарног права (коришћење деце као војника, "чак и осмогодишњака, који су под дрогом терани и да убију родитеље како би постали ‘прави ратници’" –  наводи Хјуман рајтс воч).

Као председник Либерије обезбедио је обуку и финансије, логистичку и војну подршку Револуционарном уједињеном фронту свог пријатеља Фодаја Саноха, кога је упознао током  тренинга код некад давно радикално расположеног либијског пуковника Гадафија.

Тејлор је своје услуге наплаћивао небрушеним дијамантима из Сијера Леонеа, иначе међу најквалитетнијим на свету. Они његови, либеријски, као да нису имали тај сјај.

Када су га УН 1999. оптужиле за кријумчарење оружја и дијаманата, обратио се маси на молитви у цркви, одевен у бело, попут проповедника у баптистичкој традицији, а потом ничице пао на под молећи за опроштај – иако је претходно одбио све оптужбе.

Тако је то са афричким деспотом, који је у драматичном телефонском интервјуу за Би-Би-Си 1989. најавио грађански рат у родној Либерији и започео га. Зашто? Јер га је председник Самјуел До (дошавши на власт војним ударом, после незадовољства маса растом цена) оптужио да је од његове владе, задужен за буџет, приграбио милион долара. Био је принуђен да побегне у Америку, где је у младости студирао економију, а онда му је, по легенди (постоје и оне истините), ЦИА помогла да се врати и сруши катастрофални режим председника Доа.

Преузео је његову фотељу на изборима 1997. и мада су побуне против Тејлора почеле већ две године касније – остао је на власти до 2003. Домаћи и међународни притисак, са америчким на челу, принудио га је на егзил у Нигерију.

Дванаест лета раније започела је његова подршка грађанском рату у Сијера Леонеу уз око 200.000 жртава.

Сада оба суседа покушавају да се опораве од злочиначког Чарлса Тејлора. Прва Африканка на челу Либерије, економиста школована у САД Елен Џонсон Сирлиф, "челична леди" са стажом у УН и Светској банци, која је на Дан независности упалила трећину уличног осветљења престонице и отворила трећину њеног водовода – после 15 година – упорно је тражила изручење Тејлора из Нигерије, да би се ипак предомислила и, због страха од нереда у земљи, пристала на суђење у  Сијера Леонеу.

Наследник робова

Тамошњи трибунал УН, пак, тражио је да му се суди у Хагу. То је и одобрено пристанком Холандије и резолуцијом Савета безбедности.

– Да ли је то тај Чарлс Тејлор од Либерије, који се осећао као највећа стена у западној Африци... непобедиво, попут грчког Зевса и римског Аполона, као центар соларног система – са лисицама на рукама? – иронично пита "Лајбирија тајмс".

Рођен у америчко-либеријанском кругу елитних наследника ослобођених робова који су 1847. основали најстарију републику у Африци, држао се "стила" и током првог суочења са судијама из Сијера Леонеа у хашком Међународном кривичном суду: преко адвоката жалио се на ограничене телефонске везе, останке у затвореној соби и по 16 часова без прекида, на ужасну храну... Ригорозни Хаг.