Радост васкрсења у Христовој отаџбини

Нико није исти пре и после посете Светој земљи, и онај који мало верује и онај који много верује физички доживи и осети благодат ходочашћа у свети град. Мењали су се ходочасници који су са поклоничком агенцијом Српске православне цркве „Доброчинство“ путовали у Јерусалим, али овај коментар после путовања, по речима Драгана Вукића, управника агенције, остајао је исти и безброј пута чуо га је од многих.

– Поклоничко путовање испуни човека за цео живот. Неко ће га носити у себи као нешто неисцрпно, неко ће осетити потребу да му се поново враћа. Највеће поклоничко путовање је одлазак у Свету земљу. То је земаљска отаџбина Исуса Христа, тамо су се десили јеванђељски догађаји, ту се Бог јавио у телу, ту је живео, проповедао, страдао, ту је васкрсао. Сви они који иду у Свету земљу, иду његовим светим стопама, али и стопама светих апостола и других божјих угодника, обилазе места која су у вези са Христовим јавним радом у Светој земљи. Ми идемо са отвореним јеванђељем, обилазимо света места и у прилици смо да се молимо, да саслушамо реч светог јеванђеља, да се упознамо са историјом тог светог места, историјом храмова – каже Вукић.

На пут се полази после молебна у цркви и молитви да ходочаснике прати Божји благослов на ходочашћу, да имају духовне користи од посете Светој земљи и да се живи и здрави врате својим домовима. Групе броје и више од 100 поклоника, а дешавало се да у њима буде и шестогодишње деце, коју су родитељи повели на ходочашће, али и оних који су прегазили деведесету.

– Има људи са села који су можда отишли најдаље до првог града, али и оних који су по природи свог посла обишли цео свет. Група је разнолика у сваком смислу, од људи који су јако имућни до људи који су штедели годинама да би могли да оду у Свету земљу. Али, ми већ од самог почетка функционишемо као једна породица. Лепо се гледамо, носимо терет једни других, без обзира на разлике у материјалном стању, годинама, образовању. Узвишеност и величина поклоничких путовања је то што бришу те границе које нас исувише овде раздвајају – каже Вукић.

После авионског лета до Тел-Авива, ходочасници аутобусом обилазе света места, до празника једу само посну храну, исповедају се и причешћују на светим местима. За Васкрс у Светој земљи бораве шеснаест дана, три дана дуже него за ходочашћа о Божићу и Крстовдану, јер учествују у богослужењима Јерусалимске патријаршије.(/slika2)

– На Велики четвртак јерусалимски патријарх у порти цркве Христовог васкрсења умива ноге 12 свештеника своје патријаршије по узору на Господа Исуса Христа који је на Велики четвртак умио ноге својим ученицима и тиме показао да је највећи онај који је слуга свима и да је смерност највећа врлина. На Велики петак идемо страдалним путем. Погружени, у молитви, ходамо иза јерусалимског патријарха који од преторије, места где је Христос осуђен, до Голготе, места где је био распет, носи крст. На Велику суботу дочекујемо благодатни огањ. То је нешто што је специфично за цркву Христовог васкрсења и свети град Јерусалим, а за све православне хришћане најузвишенија фуга васкршњег поклоничког путовања у Свету земљу. У ноћи између суботе и недеље присуствујемо литургијама у цркви, а остајемо и неколико дана светле седмице која је весела, ведра, распевана. Христос је васкрсао, а богослужења су пуна духовне радости и цела Света земља одише њоме – објашњава наш саговорник.

Десетине хиљада људи присуствује богослужењима, а на Велику суботу, када се дочекује благодатни огањ, често се не може ни ући у стари град, а камоли прићи огромној цркви Христовог васкрсења. Препуне света су улице, балкони и кровови зграда и кућа. Једини град који испред свог имена носи придев Свети, о великим црквеним празницима врви од православаца. Највише је оних који су иначе најбројнијих, каже Вукић, Руса, има много и православних Арапа, Грка, Румуна, Бугара, Грка са Кипра, православних из Америке, Аустралије...

– Ту се осети то јединство вере, из истог путира се причешћујемо и тако смо блиски једни другима, мада на различите начине изражавамо и радост и тугу. Народи Блиског истока су темпераментни. Приликом доласка благодатног огња, они плешу, певају, играју, плачу, Руси се у сузама моле. Тачно можете да видите ту и темперамент сваког народа. Али оно што је најважније, сви смо обједињени једном вером и осећамо се тако блиско – наглашава Вукић.