Драгомир Антонић

Слава или Крсно име је српски, народно-црквени обичај, најважнији породични празник, увек повезан са одређеним хришћанским светитељем, заштитником дома и породице. Слава је искључиво српски обичај, јер и кад је припадници других народа славе, славе је као српски и православни обичај.

О пореклу славе има сијасет мишљења и тумачења, али без обзира на све разлике, остаје чињеница да Срби данас чувају и поштују славу као што су то радили и њихови преци. Везаност Срба за славу и светитеља заштитника видљива је у многим песмама, причама, предањима, где светац–заштитник увек помаже свечару који је запао у невољу.

"Ко крсно име слави оном и помаже" –изрека је сачувана у српском народу.

Слава се код Срба, по народној традицији, наслеђује али се не дели. Док је отац жив син или синови не преузимају славу, већ је славе са оцем. Ако отац није у снази син преузима све обавезе око славе, али је отац домаћин славе.

Кад отац умре синови преузимају славу. Ако има више браће, могу се договорити да славу преузме један или сви. Прве године по смрти оца слава се држи у породичном кругу без гостију и великог весеља.

Српска православна црква има супротан став. Црквено тумачење каже "син кад заснују сопствено домаћинство и оде од родитеља, почиње сам да слави".

Главни симболи славе су: икона, славска свећа, славски колач, жито, вино и свештеник.

Сваки православни дом има икону своје крсне славе. Икона се поставља у трпезарији или дневној соби и то увек на источном зиду.

За славу се купује већа свећа. Свећу пали домаћин у присуству укућана и пријатеља пре почетка славског ручка. Кад се домаћин прекрсти и изговори молитву "Оче наш" – почиње слава. Свећа гори целог дана, а гаси се кад последњи гости оду. Свећу гаси домаћин уз  молитву светитељу, тако што узме мало средине из славског колача, натопи га вином и њиме стисне фитиљ свеће.

Славски колач је квасни хлеб и увек се замеси – ако се колач меси у кући – освештаном, светом, водицом. Треба га умесити дан пре славе. Колач се, заједно са житом и вином, носи рано ујутру у цркву, ако није договорено са свештеником да реже колач код куће. Правило по коме се данас врши обред резања колача, саставио је 1862. године митрополит Михаило.

Уочи славе припрема се славско жито које се назива и кољиво. Кад се на дан славе упали свећа, онда се домаћин први послужи житом. Гост, кад честита славу, прво се понуди житом, а потом осталим ђаконијама. По учењу Српске православне цркве жито се спрема за све славе. По народном веровању за Архангела Михаила жито се не спрема. У неким крајевима, али је ово ређи случај, неће спремити жито ни за Светог Илију.

Учешће свештеника у славском обреду је обавезно.  Прво учешће је пре славе. Тад свештеник са помоћником, младим богословом, долази у дом да га освешта и благослови, или каkо се у народу каже "да свети водицу". Друго свештениково учешће је у храму где свештеник врши резање колача. Присуство божијег изасланика у славском  обреду показује да је и сам Господ благословио свечарев дом и све присутне у њему. Слава без божјег посленика је обична гозба.
Етнолог