Европљани не знају зашто ратују

Рат у Укра­ји­ни по­стао је европ­ски. Ни­шта но­во не­ма у прет­ход­ној кон­ста­та­ци­ји сем гор­ке чи­ње­ни­це да су то ко­нач­но схва­ти­ли и са­ми Евро­пља­ни. А то зна­чи по­за­ба­ви­ти се до са­да не­за­ми­сли­вим: да ли је у том ра­ту уоп­ште мо­гу­ће по­бе­ди­ти, ка­ко пре­жи­ве­ти, шта чи­ни­ти ка­да утих­не гр­мља­ви­на то­по­ва, а на по­сао кре­ну об­но­ви­те­љи? Ка­ко и где вра­ти­ти из­бе­гле од вој­них деј­ста­ва, ка­ко и чи­јим па­ра­ма све то пла­ти­ти… И, на­рав­но, ка­ко обез­бе­ди­ти да се слич­на не­сре­ћа ви­ше не по­но­ви. Бар у до­глед­но вре­ме.

Објек­тив­но, Евро­пља­ни су у не­спо­ра­зум из­ме­ђу Укра­ји­не и Ру­си­је кре­ну­ли без­гла­во, убе­ђе­ни да 20. век још увек ни­је окон­чан. Ни­су са­гле­да­ли гло­бал­не окол­но­сти, про­ме­не ко­је су до­не­ле са­вре­ме­на на­у­ка и тех­но­ло­ги­ја, отва­ра­ње но­вих тр­жи­шта, за­тва­ра­ње не­ких тра­ди­ци­о­нал­них, пре­у­сме­ра­ва­ње то­ко­ва енер­ге­на­та, бор­ба бив­ших ко­ло­ни­ја за ко­нач­ни из­ла­зак из сен­ке ме­тро­по­ла... А мо­жда су са­мо ми­сли­ли да ће са ижи­вља­ва­њем у Укра­ји­ни су­рев­њи­во­сти на це­лом кон­ти­нен­ту, на­ста­ле услед осам­де­се­то­го­ди­шње ла­год­но­сти жи­во­та, по­но­во вра­ти­ти у нор­мал­не то­ко­ве… Све че­шћа су по­ре­ђе­ња са суд­би­ном ве­ли­ког Рим­ског цар­ства. Не без раз­ло­га…

На­кон што су САД под пред­сед­нич­ком па­ли­цом До­нал­да Трам­па схва­ти­ле да је њи­хов ин­те­рес у укра­јин­ском ра­ту не­сра­зме­ран уло­же­ним па­ра­ма и тру­ду, све је па­ло на пле­ћа зе­ма­ља Ста­рог кон­ти­нен­та. Про­блем је, ме­ђу­тим, у то­ме што Евро­пља­ни Во­ло­ди­ми­ру Зе­лен­ском ма­ло то­га мо­гу да по­ну­де. Ви­ше ни евен­ту­ал­на фи­нан­сиј­ска по­др­шка не­ма оче­ки­ва­ни ефе­кат. Јед­но­став­но, па­ре уло­же­не у рат про­тив Ру­си­је уна­пред је мо­гу­ће упи­са­ти као уза­лу­дан тро­шак.

У Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, као по­себ­но из­да­шној, Фран­цу­ској, Немачкоj и дру­гим зе­мља­ма схва­ти­ли су да је сла­бље­њем ути­ца­ја За­пад­не вој­не али­јан­се – НА­ТО – мно­го шта па­ло на њи­хо­ва пле­ћа. И то у окол­но­сти­ма пре­ки­да енер­гет­ских ве­за са Ру­си­јом, за­тег­ну­то­шћу, па и ра­том у ре­јо­ну Бли­ског ис­то­ка, окре­та­њем све­та Ки­ни, Ин­ди­ји, Па­ки­ста­ну, Тур­ској као бу­ду­ћим моћ­ни­ци­ма.

Исту­па­ње САД из „укра­јин­ске игре” код мно­гих у Евро­пи је отво­ри­ло апе­ти­те. Под­се­ћа­ју­ћи се на да­не ста­ре сла­ве, не­ки су по­тр­ча­ли да оку­пља­ју соп­стве­не вој­ске, на­ба­вља­ју на­о­ру­жа­ње, ор­га­ни­зу­ју ма­не­вре, све у ве­ро­ва­њу да њи­хо­во вре­ме још ни­је про­шло. Али, ка­ко се ис­по­ста­ви­ло, вра­ти­ла су се и ста­ра ме­ђу­соб­на не­по­ве­ре­ња. Те­шко је ве­ро­ва­ти да ће Бри­тан­ци и Нем­ци или Фран­цу­зи, да не по­ми­ње­мо ма­ње агре­сив­не зе­мље, ика­да на­сту­па­ти у је­дин­стве­ном еша­ло­ну, осим уко­ли­ко их на то не на­те­ра не­ко да­ле­ко моћ­ни­ји. До са­да то су би­ли Аме­ри­кан­ци.

„Од­брам­бе­на на­за­ви­сност” Евро­пе ни­је не­што на шта би се да­нас ва­ља­ло кла­ди­ти. У Мо­скви су то­га до­бро све­сни и стр­пљи­во че­ка­ју да ви­де шта ће сми­сли­ти њи­хо­ви за­пад­ни опо­нен­ти. Али то че­ка­ње ис­пу­ње­но је по­вре­ме­ним де­мон­стра­ци­ја­ма мо­ћи ру­ског на­о­ру­жа­ња, спрем­но­сти на про­ду­же­ње кон­флик­та у Укра­ји­ни, убе­ђе­но­шћу у ко­нач­ни успех. Са дру­ге стра­не, те­шко је на­ћи аде­ква­тан од­го­вор, сем пра­зних обе­ћа­ња Зе­лен­ском и ку­по­ви­не вре­ме­на за про­на­ла­же­ње но­ве так­ти­ке.

Ка­ко год би­ло, не­са­гла­сно­сти ме­ђу др­жа­ва­ма на на­шем кон­ти­нен­ту пре­те да ЕУ вра­те у ат­мос­фе­ру пре ње­ног ства­ра­ња, тач­ни­је, ка­да је сва­ка др­жа­ва мо­гла пре­ци­зно да де­фи­ни­ше свој су­ве­ре­ни­тет, сво­је гра­ни­це, за­ко­не и дру­штве­но уре­ђе­ње за­сно­ва­не на исто­ри­ји, соп­стве­не по­тре­бе, ам­би­ци­је… Ута­па­њем у за­јед­ни­цу не­ки од по­ме­ну­тих атри­бу­та су мо­ра­ли да до­жи­ве про­ме­не. По­себ­но код оних ко­ји су у исту сту­пи­ли ка­сни­је.

Не тре­ба ни сум­ња­ти да су у та­квим окол­но­сти­ма сла­би­ји не­рет­ко би­ли при­си­ље­ни да по­не­што усту­пе моћ­ни­ји­ма. Уоста­лом, у сва­ком дру­штву се зна ко во­ди глав­ну реч. И са­да, ка­да је „ди­сци­пли­на” до­не­кле по­пу­сти­ла, ста­ри ин­те­ре­си из­ла­зе на по­вр­ши­ну.

Не­ко те ин­те­ре­се по­ку­ша­ва да ис­ка­же ја­ча­њем соп­стве­них ору­жа­них сна­га (Не­мач­ка, Пољ­ска) не­ко по­зи­ва­ју­ћи се на моћ и углед из про­шлих вре­ме­на (Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, Фран­цу­ска, Шпа­ни­ја)… У сва­ком слу­ча­ју по­је­ди­нач­ни ин­те­ре­си све ви­ше се ра­зи­ла­зе. А то оба­ве­зно ра­ђа и од­ре­ђе­ну до­зу по­до­зре­ња. По­себ­но у пре­де­ли­ма ко­ји су по­сле Дру­гог свет­ског ра­та ме­ња­ли вла­сни­ка, тач­ни­је, др­жав­ну при­пад­ност.