Период декаденције

Капитал је данас нашао фантастичне до скора незамисливе могућности акумулације профита:у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга. Сви ови послови одликују се функционисањем у домену виртуелног, а у њима се обрћу огромне суме бесрамно лако зарађеног новца. Професије у вези са шоу бизнисом, индустријом спорта и „високе” моде, манипулисањеми управљањем ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирањемимиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружањем саветодавних пословних услуга (consulting) - постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус „звезда” или „познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови ,,личности”.

Међутим, шта је личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу.

Од такве личности остала је у овим временима декаденције само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог онечовечења. Да би прикрила ову зјапећуморалну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, ,,скандализујући”јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости.

Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније ,,скандале”и ,,сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.

И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.

Факултет за културу и медије, Универзитет Мегатренд