Српско стакло за извоз

Параћин – У последњих шест месеци урадили смо све што је било могуће, без инвестиционих захвата, да спречимо потпуну пропаст Фабрике амбалажног стакла. Сада је прави час да улагањем најмање 17 милиона евра у виталне делове фабрике, ову годину завршимо без губитака, али с три пута већом производњом од садашње, изјавио је недавно Душан Бајатовић, први човек „Србијагаса”, јавног предузећа које је закључком владе своја потраживања од 34 милиона евра претворило у 63,62 одсто капитала те компаније.

СФС постоји и ради већ 102 године. Реч је о фабрици која има тржишно оправдање и која има потенцијале да задовољи потребе тржишта не само у Србији већ и у региону.

– Наш концепт не почива на отпуштању радника, већ на повећању производње са 42.000 на 121.000 тона. Такав план подржали су највећи купци, банке повериоци, па и ЕБРД. Реакција потрошача је изузетно охрабрујућа. Многи од њих су спремни да и финансијски подрже наше инвестиционе напоре и тако омогуће повратак СФС на позиције које је деценијама имала”, рекао је тада Бајатовић.

„Само у прошлој години Србија је увезла амбалажно стакло из Хрватске и Бугарске у вредности од око 40 милиона евра. Стакло није високо зависан производ. Треба нама, али и странцима. Хајде да га произведемо. Снабдемо себе, смањимо увоз и извозом зарадимо. Једноставно, зар не”, рекао је Бајатовић. и додао „да има и другачијих идеја – да се највећи део, готово две трећине фабрике угаси”. Шта тиме, пита, добијају СФС, град Параћин и цела Србија? Нову хиљаду незапослених, сложенију социјалну ситуацију, спољнотрговински дефицит, мањи прилив у буџет и већу зависност од иностраних добављача.

Тај српски „добитак”, наравно, странца не занима. Да је био бољи не би дозволио да наслеђени губитак од 25 нарасте на 60 милиона евра. Инвестиције некадашњег већинског власника ни по структури ни по обиму нису биле адекватне. Самим тим нису донеле никакво побољшање, а нестручни и проблематични менаџмент довео је до тога да СФС не може да одговори обавезама. Запретио је стечај.

Шта је урађено ангажовањем „Србијагаса”?

Показало се да за стручњаке и искусне професионалце, који се домаћински односе према фабрици, није пресудан тип власништва. За кратко време уговорен је извоз у Немачку и Италију у вредности пет милиона евра, повезан је радни стаж запосленима, смањени су трошкови и обавезе према локалној самоуправи...

У СФС не сумњају да овакав концепт опоравка неће дати очекиване резултате и већ планирају да извоз 2012. буде бар 20 милиона евра уз оптимално снабдевање домаћег и суседних тржишта.

Шта је, међутим, још проблем?

У Параћину, како тврде добро обавештени извори, постоји јак лоби, али и интерес једног броја људи, да неовлашћено продају део СФС. Губе из вида да поред „Србијагаса”, као већинског, постоји и други власник о чијем статусу је још увек одговорна Агенција за приватизацију. Без сагласности свих актера ништа се у СФС не може продавати, упозоравају добронамерни, уз образложење – у чему се састоји доста провидан интерес „партнера” у СФС.

Они би желели да држава преузме бригу о фабрикама ручног и машинског трговачког стакла, као и о руднику „Плана”, јер ту ради око 1.300 радника а ту, објективно, постоје тешкоће.

У Фабрици амбалажног стакла сада ради око 500 до 550 радника. Они би да је преузму, јер је та „брига” најмања. Касније би, због рационализације, број запослених свели на 200-250 људи. Држава би самим тим била принуђена да отпусти оних 1.300 и тиме остави без хлеба исто толики број породица у Параћину. Превиђа се, међутим, важна технолошка чињеница – немогуће је организовати потпуно одвојену производњу у погонима који само раде финалне артикле, тврди наш извор и додаје да су се и током приватизације јављали инвеститори заинтересовани само за куповину Фабрике амбалажног стакла.

До сада је све, не само у „Србијагасу”, већ и у одговорним институцијама у опоравку СФС руководила будућност неколико хиљада породица које од ње живе, али у Параћину се све више боје да, ипак, не превлада неки други, много личнији интерес.

Слободан Костић