Srpsko staklo za izvoz

Paraćin – U poslednjih šest meseci uradili smo sve što je bilo moguće, bez investicionih zahvata, da sprečimo potpunu propast Fabrike ambalažnog stakla. Sada je pravi čas da ulaganjem najmanje 17 miliona evra u vitalne delove fabrike, ovu godinu završimo bez gubitaka, ali s tri puta većom proizvodnjom od sadašnje, izjavio je nedavno Dušan Bajatović, prvi čovek „Srbijagasa”, javnog preduzeća koje je zaključkom vlade svoja potraživanja od 34 miliona evra pretvorilo u 63,62 odsto kapitala te kompanije.

SFS postoji i radi već 102 godine. Reč je o fabrici koja ima tržišno opravdanje i koja ima potencijale da zadovolji potrebe tržišta ne samo u Srbiji već i u regionu.

– Naš koncept ne počiva na otpuštanju radnika, već na povećanju proizvodnje sa 42.000 na 121.000 tona. Takav plan podržali su najveći kupci, banke poverioci, pa i EBRD. Reakcija potrošača je izuzetno ohrabrujuća. Mnogi od njih su spremni da i finansijski podrže naše investicione napore i tako omoguće povratak SFS na pozicije koje je decenijama imala”, rekao je tada Bajatović.

„Samo u prošloj godini Srbija je uvezla ambalažno staklo iz Hrvatske i Bugarske u vrednosti od oko 40 miliona evra. Staklo nije visoko zavisan proizvod. Treba nama, ali i strancima. Hajde da ga proizvedemo. Snabdemo sebe, smanjimo uvoz i izvozom zaradimo. Jednostavno, zar ne”, rekao je Bajatović. i dodao „da ima i drugačijih ideja – da se najveći deo, gotovo dve trećine fabrike ugasi”. Šta time, pita, dobijaju SFS, grad Paraćin i cela Srbija? Novu hiljadu nezaposlenih, složeniju socijalnu situaciju, spoljnotrgovinski deficit, manji priliv u budžet i veću zavisnost od inostranih dobavljača.

Taj srpski „dobitak”, naravno, stranca ne zanima. Da je bio bolji ne bi dozvolio da nasleđeni gubitak od 25 naraste na 60 miliona evra. Investicije nekadašnjeg većinskog vlasnika ni po strukturi ni po obimu nisu bile adekvatne. Samim tim nisu donele nikakvo poboljšanje, a nestručni i problematični menadžment doveo je do toga da SFS ne može da odgovori obavezama. Zapretio je stečaj.

Šta je urađeno angažovanjem „Srbijagasa”?

Pokazalo se da za stručnjake i iskusne profesionalce, koji se domaćinski odnose prema fabrici, nije presudan tip vlasništva. Za kratko vreme ugovoren je izvoz u Nemačku i Italiju u vrednosti pet miliona evra, povezan je radni staž zaposlenima, smanjeni su troškovi i obaveze prema lokalnoj samoupravi...

U SFS ne sumnjaju da ovakav koncept oporavka neće dati očekivane rezultate i već planiraju da izvoz 2012. bude bar 20 miliona evra uz optimalno snabdevanje domaćeg i susednih tržišta.

Šta je, međutim, još problem?

U Paraćinu, kako tvrde dobro obavešteni izvori, postoji jak lobi, ali i interes jednog broja ljudi, da neovlašćeno prodaju deo SFS. Gube iz vida da pored „Srbijagasa”, kao većinskog, postoji i drugi vlasnik o čijem statusu je još uvek odgovorna Agencija za privatizaciju. Bez saglasnosti svih aktera ništa se u SFS ne može prodavati, upozoravaju dobronamerni, uz obrazloženje – u čemu se sastoji dosta providan interes „partnera” u SFS.

Oni bi želeli da država preuzme brigu o fabrikama ručnog i mašinskog trgovačkog stakla, kao i o rudniku „Plana”, jer tu radi oko 1.300 radnika a tu, objektivno, postoje teškoće.

U Fabrici ambalažnog stakla sada radi oko 500 do 550 radnika. Oni bi da je preuzmu, jer je ta „briga” najmanja. Kasnije bi, zbog racionalizacije, broj zaposlenih sveli na 200-250 ljudi. Država bi samim tim bila prinuđena da otpusti onih 1.300 i time ostavi bez hleba isto toliki broj porodica u Paraćinu. Previđa se, međutim, važna tehnološka činjenica – nemoguće je organizovati potpuno odvojenu proizvodnju u pogonima koji samo rade finalne artikle, tvrdi naš izvor i dodaje da su se i tokom privatizacije javljali investitori zainteresovani samo za kupovinu Fabrike ambalažnog stakla.

Do sada je sve, ne samo u „Srbijagasu”, već i u odgovornim institucijama u oporavku SFS rukovodila budućnost nekoliko hiljada porodica koje od nje žive, ali u Paraćinu se sve više boje da, ipak, ne prevlada neki drugi, mnogo ličniji interes.

Slobodan Kostić