„Трећи свет” – четврти стуб

Србија се враћа својим економским партнерима у „трећем свету”, градећи и „четврти стуб” на који ће се ослањати у економским односима са иностранством. То потврђује и сусрет председника Бориса Тадића и либијског вође Моамера ел Гадафија 3. априла, као и боравак наше политичко-привредне делегације пре месец дана у Алжиру. Упућени указују да се за бар делић просперитетних тржишта ових двеју земаља утркују најмоћније светске економије, а Србији наклоњени Либија и Алжир већ годинама нуде проширење сарадње.

Због тога пословни људи не крију своје незадовољство што наше економске власти не одговарају брже на иницијативе које упорно стижу из Триполија и Алжира.

– Либија и Алжир већ годинама поручују да хоће да сарађују са нашим фирмама, али држава никако да предузме оно што је неопходно да наша грађевинска оператива тамо ради много више него данас – каже Горан Родић, секретар Удружења грађевинске индустрије Привредне коморе Србије. – Одавно је требало потписати неопходне билатералне споразуме, али њих још нема. Либија је предлагала да оснујемо либијско-српску банку, а нуђено нам је и да либијска држава преузме део предузећа „Иван Милутиновић”, као и да се реши питање нашег дуга. Ваљда ће, коначно, под притиском ове кризе, то бити урађено. Нуди нам се да градимо путеве, луке, мостове, да изводимо подземне радове... Конкуренција је велика, али ми тамо знамо да радимо, имамо искуство, зато треба што пре обезбедити и гаранције нашим фирмама.

Економска сарадња Србије са земљама „трећег света” сада је занемарљива. Њен највећи спољнотрговински партнер у 2009. години била је Европска унија на коју је отпадало више од половине робне размене вредне 23,9 милијарди долара. На другом месту су земље ЦЕФТА, са којима једино имамо суфицит, а трећа је Русија.

Либија је до распада бивше Југославије била један од најважнијих привредних партнера Србије, посебно кад је реч о извођењу инвестиционих радова у иностранству, али су након увођења санкција трговинске везе две земље ограничене, да би почеле да се обнављају тек од половине ове деценије. Пре неку годину наша предузећа су почела у Либију нешто више да извозе индустријске машине, погонске апарате и уређаје, садни материјал и разну другу робу, па је годишње извоз достигао око 4,5 милиона долара, док је увоз био симболичан.

Више приватних фирми из Србије је у периоду 2006–2010. закључило послове мање вредности, а у Либији сада раде, између осталих, „Геоинститут”, „Хидротехника” и „Југоимпорт СДПР”.

Компаније из Србије позване су крајем прошле године да се масовније укључе у разне инфраструктурне пројекте у Либији у које ће већ током ове године бити уложено око 25 милијарди долара.

Много је наших радника који у Либији годинама раде сезонски или стално, али као запослени код грчких или кипарских градитеља путева и других инфраструктурних објеката. Боље упућени у аранжмане са либијским инвеститорима наводе да је најважније да наше фирме директно договарају послове, а не да се ангажују као подизвођачи од стране неких других иностраних компанија, јер је тада зарада осетно мања.

Српске компаније су, према речима копредседника Мешовитог српско-либијског комитета Мухамеда Хиџазија, добродошле у његову земљу. Он је у новембру 2009. изјавио у Београду да ће Либија нарочито велика средства усмерити на финансирање пројеката у саобраћајној инфраструктури, станоградњи, водоводном систему, фармацеутској индустрији, у чему наши извођачи имају велико искуство.

Приликом посете Алжиру, почетком марта, наша делегација је имала прилике да се упозна да ће и ова, иначе једна од најбогатијих земаља северне Африке, у наредне четири године покренути инвестициони циклус вредан 150 милијарди долара, што је прилика и за наше компаније да се укључе у те послове.

Поред наведена три стуба српске спољне економске политике, у изградњу четвртог највише ће морати да уложе предузећа, али и држава је обавезна да га коначно уврсти у један од важнијих приоритета.

А. Микавица