Никако атомска бомба

Уобичајена посета једном месечно стручњака Међународне атомске агенције из Беча (IAEA) Институту нуклеарних наука "Винча", у среду је ненадано усталасала духове у Србији (и шире).

Асошијетед прес, у подужој причи пропраћеној сликама, упозорава да је ова научна установа могући циљ терористичког препада, јер небрижљиво чува истрошено атомско гориво. За такве изгреднике "то је малтене као продавница слаткиша", изјавио је Мајк Дарст, веома упућени зналац у нуклеарну безбедност.

Новинар описује да једину препреку злим момцима представља неколицина чувара и жичана ограда висине просечног човека.

Шта то "Винча" скрива од знатижељних и злочестих крадљиваца?

Цео свет је објавио да је у успелој тајној операцији, у праскозорје 22. августа 2002. године, под пратњом 1.200 наоружаних људи, камионима пребачено на аеродром у Сурчину, а одатле авионом у Русију 40 килограма високообогаћеног уранијума (80 одсто обогаћења). Од таквога се, у ствари, израђују атомске бомбе!

Мало се одмакло

"Велики транспорт" новчано су помогле америчка невладина организација NTI, Међународна атомска агенција и влада САД.

На петнаестак километара од Београда – опет иза "Винчине" ограде – више од четири и по деценије привремено се чува и мирнодопско "атомско смеће" (индустрија, болнице итд.) – испочетка из целе СФРЈ, потом из СРЈ, СЦГ и, на крају, из Србије. И то у две бараке – прва је саграђена 1969, а друга 1982. Помиње се више од 2.000 двесталитарских металних буради која увелико рђају.

У међувремену није престало довожење новог озраченог товара – горњи слој тла скидан у јужној Србији и на Космету после НАТО бомбардовања наше земље осиромашеним уранијумом.

У нимало бољем стању су и базени са истрошеним (високорадиоактивним) горивом у два реактора – већем који је затворен пре двадесетак година и мањем где се још изводе научни опити. У првом здању накупило се око 8.000 шипки. И једно и друго истрошено гориво требало би, као и високообогаћено пре четири године, да се отпреми у Русију на прераду, и за то је пре четири године обећано десет милиона долара стране помоћи која још није стигла.

Све најаве да ће преостали ниско и средњерадиоактивни отпад у поменутим бурадима бити трајно збринут код нас остале су празно слово. Градња будућег " одавно подсећа на "зидање Скадра", иако још није започело копање темеља. За то време житељи двомилионске престонице и доброг дела Србије страхују од ма каквог удеса, а да не помињемо – као данас – упад терориста.

Ниједна влада до сада, а ни ова, није се осмелила да одлучи где ће изградити трајно складиште, већ би наследницима препустили врућ "атомски кромпир" у руке. Др Татјана Максин, заменик генералног директора Института "Винча", уз извињење да није у прилици да пружи више података, каже за "Политику" да држава нередовно издваја новац за ову сврху, наводећи да им за мањи реактор од почетка године није стигао ни динар. Програм за дуготрајно збрињавање постоји, кренуло се, али се – с мало пара – није далеко одмакло.

Једино одлагалиште

Садашња два хангара једино су место у земљи, наглашава она, у којем се и даље на одређено време складишти радиоактивни отпад. Најављен је трећи у којем би се – после претакања у нову бурад и неопходних заштитних мера – сакупило све "атомско смеће" из претходна два. И ту би остало до завршетка – коначног одлагалишта.

Амерички новинар (домаћи нису позивани), након посете "Винчи" и разговора с Мајком Дарстом, подсећа да би крадљивци нуклеарног материјала од тога могли да склопе "прљаве бомбе", наводећи речи бившег "винчанца" Обрада Шотића да би једна, бачена на Бродвеј, годинама озрачивала тај део Њујорка.

Др Иван Виденовић, помоћник српског министра за науку и животну средину, у изјави за наш лист објашњава да је "нетачно, како је у неким медијима пренето, да се од заосталог горива из ’Винче’ може направити атомска бомба. Материјал од којег је то могло да се уради – свеже нуклеарно гориво – 2002. је извезен у Русију. Тада није, нажалост, уз исти трошак одвезено истрошено гориво које је остало."

А од тога се једино израђују "прљаве бомбе", додаје он, из којих се класичним експлозивом распршује зрачење. Опасност је мања, али постоји.

Министарство науке Србије је 2004. године, с Међународном атомском агенцијом, покренуло програм "Vind" (Vinca Institute Nuclear decomision), чији је један од кључних делова одвожење истрошеног нуклеарног горива у Русију. У Бечу овим послом више од годину дана руководи помињани Мајк Дарст, с којим наша земља одлично сарађује. Подухват ће трајати неколико година, подсећа помоћник министра, а изискује много новца, па се стога очекује подршка највећих помагача до сада, Русије и САД, као и дародаваца из других земаља.

"Стало нам је да уклонимо сво истрошено гориво и обезбедимо радиоактивни отпад који се сакупљао у ’Винчи’ из целе бивше Југославије", закључује др Иван Виденовић.