Бомбе уместо политичког договора

Ирак се још није опоравио од накнадних потреса бруталне америчке инвазије 2003, а секташко насиље које је окупација произвела поново коси животе. Иза седам бомбашких напада који су по Багдаду оставили 35 мртвих стоји јасна порука да Ал Каида у Ираку намерава да изазове грађански рат. Оно што је мање јасно јесте да ли су политички лидери у стању да спрече крвопролиће и распад земље.

Више од стотину цивила у периоду од недељу дана страдало је из једног јединог разлога: ни месец дана после избора политичари нису у стању да преузму своје дужности омогућавајући да се безбедносни вакуум само шири.

Показује се колико је крхка стратегија помирења, коју је досадашњи премијер Нури ал Малики најавио 2006. Управо зато, док политичари не успевају да преузму одговорност, Ираку прети либански сценарио из времена грађанског рата, иако још нису сасвим одређене контуре идеолошког сукоба.

Борба за власт још је у претполитичкој фази јер ни Малики, лидер умерене коалиције шиита, сунита, Курда, хришћана и независних, ни његов претпостављени наследник на месту премијера, Ијад Алави, секуларни проарапски шиит и предводник „надсекташке” групације Иракија, нису саопштили своје идеолошке платформе.

Чињеница да није било јасног победника могла би да буде предност, под условом да створи функционално шиитско-сунитско партнерство и уз претпоставку да се Малики не удружи са проиранским лидером Моктадом ал Садром и тако ускрати премијерско место Алавију. Тиме би се крваво ривалство наставило.

Ирак је јасно уздрман сукобом већинских шиита и мањинских сунита, повремено ојачаваним антагонизмом са Курдима, али у стварности нити Малики може да занемари суните, нити Алави својом политиком може да запоставља шиите који му не заборављају брутално гушење устанка у Фалуџи 2004, када је Алави био премијер. Није необично да се између њих убацује ирачки огранак Ал Каиде. Не било каквим политичким програмом, већ чистим тероризмом.

Једина алтернатива грађанском рату, који би свакако поцепао Ирак као британску колонијалну творевину, јесте компромис. Оно што додатно отежава ситуацију јесте то да се он не тиче само сучељених актера домаће политике. Ирак је слаба држава, што подразумева компромис разних страних патрона ирачке сцене: Ирана, Сирије, Саудијске Арабије.

Фактор који све додатно компликује јесу Американци који се повлаче али не и удаљавају од ирачке сцене. Вашингтон ће свакако сачувати војно присуство како би обезбеђивао ирачка и нафтна постројења по Персијском заливу, војне путеве уласка и изласка и како би спречавао ширење утицаја Ирана. Ирачки лидери морају брзо да се договарају, морају да створе платформу на коју ће се рањена земља успети, морају да дефинишу правила политичке утакмице унутар земље.

Без таквог кључног, основног договора, питање повлачења америчких војника остаје отворено. Уколико се не дефинише политички процес којим ће бити преузета контрола, улога Американаца остаје недефинисана, а жеља Ирачана да поврате независност биће неиспуњена.

Ал Каида у Ираку се моли да до договора не дође. Бомбашки циљеви имали су различите мете по Багдаду, али је извесно да ће шиити за насиље оптужити суните – упркос чињеници да већина сунита не подржава Ал Каиду која се у Ирак уселила тек после америчке окупације.

Бомбе су доказ колико је озбиљан изазов стварања мултипартијског консензуса којим би се одговорило на секташке поделе и политичке проблеме, легате америчке инвазије и проблематичног федерализма који је представила прва окупациона власт Пола Бремера.

Бомбе су постале свакодневица политичког бизниса. Биће их још уколико се Малики и Алави не договоре. Владина коалиција њихова два блока била би идеално решење ирачких проблема, али за то је потребно много компромиса како би се задовољили интереси националних странака и утишали страхови регионалних играча.

Дотле – ирачки следбеници Осаме бин Ладена показују да су решени и одлучни да разорном смесом сопственог терора и неодговорности актуелних политичара увуку Ирак у грађански рат у коме му ни Алах не би био од помоћи.