Бува дриблa, дрибла и – даје гол

Ривер Плата није имала да плаћа 900 долара месечно за лечење једног дечака. Барселона је имала и добила је Лионела Месија.

Дечак коме је у десетој години откривено да има проблем с хормоном раста израстао је у најбољег фудбалера на свету. А има тек 23 године.

Због чега Меси толико одскаче од осталих играча? Може ли да достигне или чак и да надмаши Пелеа, Марадону?

Месијев начин игре може да се сажме у једну једину реч – Ла Пулга. То му је надимак, а на шпанском значи бува.

Меси се залепи за лопту и дрибла, дрибла и нико да га одвоји од ње. Чудо је какве све дуеле и притиске издржава онако, наизглед, крхко створење. Невероватно је и како скаче (сетите се његовог гола главом прошле године у финалу Лиге шампиона).

А оно што је најважније – не држи га место. Веома је покретљив, са лоптом стално мења правац. Чак и кад изгледа да се запетљао с њом испетљају се и он и лопта. Понеки пут се чини као да она неће да оде од њега.

Зашто њему успевају дриблинзи, а другима не? Зашто се стиче утисак да би неког другог одбрана већ неколико пута срушила, а Меси пролази кроз најгушће редове с таквом лакоћом као да то нису противници него дрвеће у густој шуми? Чак и више од тога. Дрвеће се не помера, а његову чувари се просто склањају пред њим.

Барселони треба одати захвалност што је свету омогућила да Меси развије свој таленат. Вероватно би у било ком другом великом европском клубу од „пулге” или био направљен „лион” (лав) или би већ био у неком фудбалском бувљем циркусу.(/slika2)

Европа производи рударе у фудбалу, ратнике на игралишту, шрафове за тим... Европа не ствара играче, не тражи уметнике... Њу занимају само бројке (резултат, цена, зарада).

Месијев предак по имену Анђело је 1883. тихо отпловио из Анконе у Нови свет по срећу. Лионел је стотинак година касније тихо из Росарија долетео у Барселону.

Захваљујући томе што је имао рођаке у Каталонији за њега је чуо и спортски директор Барселоне Рексач, њен бивши голгетер и шпански репрезентативац. И клуб је, тако рећи, усвојио Месија. Јер, Барселона није улагала у тог малишана, она га је неговала као да му је мајка. Лионел Меси је постао њен мезимац, о њему се причало најлепше много пре него што је дорастао до првог тима.

Европа на силу прави фудбалске звезде. Потребне су тржишту.

У Јужној Америци се фудбалске звезде и даље рађају. Оне којима се посрећи да макар прелете преко Европе дуго ће да сијају, а сјај оних које не пређу Атлантик остаће невидљив, иако је свет одавно само велико село.

Меси има све да надмаши Пелеа и Марадону уколико га у томе не зауставе повреде, ако му слава не удари у главу и ако не направи погрешну процену. У погрешну процену спада и избор клуба.

Пеле је целу своју каријеру, не рачунајући пензионерске фудбалске године у њујоршком Космосу, провео у Сантосу. Тај скромни клуб из луке мегалополиса Сао Паула једноставно је свој фудбалски оркестар прилагођавао својој првој виолини.

Марадона није успео у Барселони, иако је још тада био велики играч. Процветао је у малом Наполију. Био је већи од клуба, па му је све било подређено и то су биле златне године и за играча и за напуљски фудбал.

Меси је такорећи проходао у Барселони и сигурно би се тешко уклопио у игру неког другог тима. Ето, аргентинска репрезентација, у којој има још много асова, кроз иглене уши се провукла на Светско првенство.

Али, Аргентина не игра као Барселона. То није музика уз коју је Меси одрастао и на коју су се навикли и он, и диригент, и композитор, и остали извођачи.

Да ли би наш фудбал могао да извуче неку поуку из Месијевог примера? Не само да може, него и треба.

Меси је сав у покрету. Он не дрибла у месту, не вреба прилику да падне чим га неко гурне. Не јури праволинијски, него трчи у цик-цак, непредвидљиво, чиме ломи целу противничку одбрану. И кад је у пуном спринту баци поглед да види где су остали играчи...

Наши играчи држе лопту у месту, не знају шта ће с њом мучећи и себе, и њу, и гледаоце. Зато је на нашим утакмицама и све мање публике, барем оне која долази да гледа фудбал. 

Клубови и тренери код нас не цене у фудбалу буве, видре, чигре... Прођу, на жалост, имају они који „остављају срце на терен”.