Начело кроткости

На једном пољопривредном добру у Сибиру у кавезима гаје два легла пацова. У једном су кротки, у нади да ће подражавањем открити тајну припитомљавања још из неолитског доба која се задржала до наших дана. Када посетилац уђе у ту собу, животињице промоле њушкице кроз решетке да их помазите.

У другом су глодари истог соја, али насилне нарави; свирепи и дивљи. Чим се намерник појави, почну да циче и кидишу на ограду.

Замислите најопакијег зликовца и најљупкије живинче из цртаних филмова, тако изгледају та два чопора, описује Текумсех Фич, стручњак за понашање животиња на Универзитету Сент Ендруз у Шкотској, који је пре неколико година посетио газдинство десетак километара од Академгородока, чувеног научног града надомак Новосибирска.

Лисице не воле поводац

Франк Алберт, на последокторским студијама у институту за еволуциону биологију "Макс Планк" у Лајпцигу, проучавао је и једну и другу лозу – питоме и свирепе – очекујући да ће разумети наследну (генетску) разлику у понашању. Другима не можете никако да владате, изјавио је, полуде кад покушате да их ухватите.

Две пацовске лозе су плод изванредног огледа који је у СССР-у 1959. започео генетичар Дмитриј Бељајев, с братом истог образовања, верујући у Менделову теорију, насупрот тадашњем владајућем тумачењу совјетског научника Трофима Лисенка.

После братовљеве смрти у гулагу, преселио се у Сибир и постао директор Института за цитологију и генетику у Новосибирску и, уз приличну слободу, наставио генетска истраживања. Одлучио је да изучава припитомљавање, чему је Чарлс Дарвин придавао велику пажњу. Домаће животиње се много разликују од дивљих, никад није разјашњено која су својства пре 10.000 година бирали неолитски сточари, до данас најуспешнији припитомљавачи.

Совјетски научник је претпоставио да је у избору важило једино начело: кроткост. Та одлика их је одвојила од дивљих предака, уз бројне друге као што су клемпаве уши, бели белег на крзну и измењена лобања. Истраживање је започео на 130 сребрних лисица, зато што су у блиском сродству са псима и склоне су дружењу. Будуће родитеље бирао је према томе колико су трпељиви у додиру с људима.

Хиљадама година је текло одабирање паса, коња, говеда и других врста, а он се осмелио да то понови у току једног људског живота! Већ после осам поколења лисице су подносиле човеково присуство. Када је Дмитриј Бељајев 1985. заувек склопио очи, Људмила Трут је наставила опите за које се једва знало изван Русије до 1999. Тада је објавила чланак у "Америчком научнику", известивши да је после четири деценије проверавања одгајила 45.000 лисица, кротких и жељних угађања попут паса.

Као што је њен претходник предвидео, осим питомости појавиле су се и друге црте – бели белег на крзну, повијене уши, подвијен реп и мања лобања. Лисице су биле тихе, умилне и чисте, савршени кућни љубимци, иако су више волеле двориште од стана. Нерадо су пристајале на шетњу с повоцем, али су и то подносиле.

Један или туце гена

Дмитриј Бељајев је истовремено гајио злочесте лисице, започео да припитомљује речне видре и ласице, а на крају се подухватио дивљих сивих пацова из околине.

У скорашњој посети Новосибирску Брајан Хер из института "Макс Планк" је на питомим сребрним  лисицама изучавао необичну псећу особину да разумеју људске кретње. Уколико смирено усмерите поглед на место где сте сакрили храну, четвороножац ће сместа ухватити миг; шимпанзе са знатно већим мозгом то нису у стању.

Открио је да су се слично владали младунци питомих лисица, иако нису имали такво искуство с људима.

Када су се пси еволуционо одвојили од вукова, бирање да не буду страшљиви и насилни било је, можда, довољно да стекну необичан дар праћења људских покрета, написао је Брајан Хер у познатом часопису "Савремена биологија". Oн верује да су таквом сазнајном способношћу, вероватно, обдарени курјаци, али је она прикривена страхом од човека. После дуготрајног припитомљавања пси су престали да стрепе, видећи у људима могуће пријатеље, а не истребљиваче. Паметнији су, наиме, остављали већи пород.

Из исте научне установе стиже још једна необична замисао: Сванте Пабо жели да укрсти кротке и сурове новосибирске пацове и да на потомству процени које су одлике наследили. Нада се да ће препознати, најмање, 200 места на геному (наследни отисак) по којима се разликују.

По свему судећи, ти гени су исти код свих припитомљених сисара, чак и код људи, сматра приматолог Ричард Врангам са Универзитета Харвард, који је претпоставио да су људи припитомљени мајмуни. Припитомљавање су доцније преузеле друштвене заједнице кажњавајући и протерујући насилнике.

Последипломац Франк Алберт намерава да тачно одреди наследну разлику између кротких и сурових новосибирских глодара и да је упореди с геномима човека и мајмуна да би сазнао да ли је имају.

Можда је у то умешано туце, а можда само – један ген.