Премоћ капитала над политиком - фама или јава

Две године откако се завртела прича да је с групом колега из клуба „Привредник” и неким страним амбасадорима утицао на формирање ове и овакве Владе Србије, бизнисмен Милан Беко тврди да заправо нема ни приближно такав утицај. „Мој наводни утицај не допире ни до могућности да заштитим свој бизнис”, изјавио је Беко за магазин „Објектив”.

После спекулација у медијима о томе како је, уз Мирослава Мишковића и још неке од највећих власника капитала, један од најутицајнијих људи у српској политици, и тек спорадичних демантија (пре две године, када се у јавности помињао као главни финансијер Либералнодемократске партије, за „Политику” је рекао да у последњих неколико година није финансирао ниједну странку), Беко је све изненадио овако експлицитном тврдњом. А она је очигледно испровоцирана недавним оглашавањем Станка Суботића Цанета у вези са куповином Луке „Београд“ и „Новости”. „Постоји мит о мом утицају на српску политичку сцену. Где се тај утицај остварује? Тако што сам купио Луку на отвореном конкурсу где су и други могли да се јаве, а нису”, рекао је Беко и навео да је „немогуће радити уз сталне квалификације да ’ведрите и облачите у овој земљи’, тако да сте вечито под сумњом”.

Беко је заиста медијски атрактиван још од када је 1997. постао министар за приватизацију у влади Мирка Марјановића и водио продају „Телекома”, а после када је са чела Управног одбора водио реструктурисање крагујевачке „Заставе”. После петооктобарских промена нестао је из јавног живота на неколико година, да би се опет појавио са приватизацијом „Књаза Милоша”, „Це маркета” и касније још неких крупних приватизација. Последњих година Беко и Мишковић се најчешће помињу и као финансијери неких политичких странака, али само је Томислав Николић у септембру 2008. на телевизији Б92 јавно рекао да су ова двојица бизнисмена помогли кампању радикала финансирајући једну емисију на тој телевизији и изнајмљивањем аутомобила (што они нису ни потврдили ни демантовали).

О таквим везама крупног капитала и света политике, иначе, могло је нешто јавно да се чује само из међусобних оптужби политичара, које су по правилу „оптужене” партије демантовале. Тако је тадашњи заменик председника СРС-а исте године раније негирао да Мишковић финансира ту странку, наводећи да Мишковић „интензивно сарађује” са ДС-ом и Г17 плус. А из ЛДП-а су, на основу чињенице да није подржан њихов предлог да се у Скупштини Србије формира анкетни одбор који би испитао пословање „Делте”, саопштили да су тиме „потврђени наводи Чедомира Јовановића да Мирослав Мишковић финансира све политичке партије у Србији сем ЛДП-а и да на тај начин контролише Скупштину и обезбеђује доношење закона који омогућавају компанији ’Делта’ убрзано ширење и јачање монополског положаја у Србији”. А Александар Вучић је неколико година раније казао да „није никаква тајна да ’струјни мафијаши’ Вук Хамовић и Војин Лазаревић финансирају Демократску странку Србије и Г17 плус” (иако је Лазаревић нешто раније одбацио спекулације да финансира ДСС).

Колико је, дакле, основана та фама о непримереном утицају бизнисмена на политику? „Није то никакав фама, то је реална социолошка чињеница, али ми не можемо знати на начин полицајца тачно ко, шта, како, коме. Ми као грађани или научници немамо могућности да скупљамо те податке, то имају институције и зато их и градимо да би то радиле за грађане”, истиче политички аналитичар Милан Николић. 

И други саговорници „Политике” истичу пресудну улогу институција. Коментаришући тврдње Милана Бека и наводећи да „не можете очекивати од некога ко се сумњичи за нешто да каже да ради нешто лоше”, Данило Шуковић, члан Савета за борбу против корупције, владиног тела које дуго већ „ратује” са Мишковићем и Беком због Луке „Београд”, каже да Беков одговор заправо није ни битан: „Битна је суштина – зашто не функционишу државне институције. Зашто код толико афера и сумњивих послова ниједанпут тужилац није покренуо кривичну пријаву ни против једног министра било које владе, ни против једног тајкуна.”(/slika2)

Исти став има и Мирко Тодоровић, власник предузећа „Тодор”, који се недавно политички активирао да би, како је објаснио, на тај начин покушао да помогне малој и средњој привреди и децентрализацији Србије. На наше питање због чега су везе између бизниса и политике толико магловите, иако се о њима стално говори, Тодоровић (који је, како каже, финансирао Демократску странку док није дошла на власт) истиче: „Ја могу да кажем да је ’Петар Петровић’ близак некоме и да је профитирао због тога, али не желим то произвољно да тумачим. То морају да кажу државне институције које примају плату да грађанима то саопште, а не ја. Хајде сви да извршимо притисак на државне институције да нам дају те одговоре. Ево, конкретно, и ја хоћу да знам да ли је Милан Беко легално купио Луку ’Београд’ или не. Он каже да је све било по закону и сам тражи да се то испита. Зашто не реагује држава кад и он то тражи? Кад профункционишу институције онда ћемо добити праве одговоре да ли је неко лопов или није лопов, да ли је неко легално или нелегално стекао имовину. Зашто бих се, рецимо, ја бојао да се отвори питање рада и пословања ’Тодора’ у последњих 20 година.”

Милан Николић оцењује да је моћ крупног капитала и великих привредника у Србији „много већа него што просечан грађанин може и да сања” и да је њихов утицај велики без обзира која власт је у питању. „Најотвореније је било у време Милошевића, када је то било просто системски направљено. Међутим, тада је постојала и доминација партије и доминација лидера тако да су више тајкуни чинили Милошевићу него обрнуто. Али, и он је њима омогућавао да се обогате. На крају, сви данас значајнији крупни бизнисмени имају корене у Милошевићевом добу”, каже Николић.

Указујући да се и у земљама старих демократија крију такве врсте веза и да нема „папирнатих трагова”, он додаје да нема земље на свету где богати, захваљујући свом капиталу, немају утицај већи од свог статистичког броја.

----------------------------------------------------------------------

Утицај прљавог новца                   

Спрега између тајкуна, криминала, привреде и политике толико је јака да је заробила ову државу, каже Данило Шуковић. Зато је илузорно очекивати, према његовим речима, да неко каже како утиче на доношење одговарајућих закона, или да одређује како ће се понашати институције (попут Комисије за хартије од вредности када се куповао „Књаз Милош”). „У приватизацију врло често улази прљави капитал. У Савету смо се запањили када смо видели студију коју су направили Италијани по налогу ОЕБС-а о прању новца у Србији, која је показала да је цела приватизација у Србији спроведена тако да није уопште испитивано порекло новца. И сад имате систем који тако функционише и наравно да актери не могу да признају да су криви за то”, оцењује Шуковић.