Олакшање међу бомбама

Пуца свашта и на све стране, али је у оружју најзад нађена и снага да се оно испољи као добра вест. Заслуге за то припадају Бараку Обами и Дмитрију Медведеву, председницима Америке и Русије, који су се управо договорили да ће смањити нуклеарне арсенале и наговестили да ће се заједнички потрудити да онемогуће израстање нових врста атомских опасности.

Нуклеарном арсеналу није, при том, запретила елиминација какву је енглески „Арсенал” доживео у фудбалском надметању с „Барселоном”. У Прагу јуче није било Леа Месија, познатог и као „атомска бува”, који „соло” пуни противничку мрежу: челници Беле куће и Кремља су играли по супротном, математичком, правилу да минус пута минус (у наоружању) даје плус (политички), и то обојици, па и онима који се с таквим њиховим аранжманом слажу, назирући вајду и за себе.

Договор двојице лидера је, наиме, важнији у несадржаном него у потписаном. Парафирали су смањивање нуклеарног наоружања а махом подразумевали да тиме знатно више повећавају политичко поверење између две главне војне силе, с последицама које би могле да буду далекосежне, теоретски сигурно а можда и практично, по остатак света.

Ако Америка и Русија могу да се одрекну дела свог врхунског ауторитета (без премца у нуклеарним бомбама), од чега ли би још могли да одступе и да очекују од других – загонетка је чије ће одгонетање потрајати. Недоумице ће се испробавати до „крајњих граница”. Обухватајући и питања: да ли су спремне да метод „ти мени, ја теби” примене и у другим областима као што су принципи међународног права, могу ли да своје односе унапреде толико да буду за опште добро, имају ли снаге да се уздигну изнад наслеђа „хладног рата”, јесу ли спремне да с другима дефинишу универзалне опасности, неће ли спољне препоручљивости жртвовати унутрашњим потребама, и не ради ли се само о визији коју ће, као и многе друге, демантовати несавршена а (пре или касније) непобедива стварност?

Ранија споразумевања, као и спорења, двеју онда идеолошки супротстављених сила махом су ишла на штету недужних. Времена су се променила: на главној сцени се све више истичу обједињавајућа Европа, економски растућа Кина, Индија, Бразил, док је најновије светско кризирање проистекло из застрањивања у центру (Вашингтону) за „пројектовање премијере” (с „крајем историје” коју означава његов политички и економски систем либерализма и глобализма), уз примедбе да посртањима доприноси и некадашњи му ривал (Москва), тежњом ка „репризи” (обнови ауторитарног интернационализма који је имао бивши СССР).

Договор Обаме и Медведева сугерише да је могућан другачији пут. Да две главне оружане силе покажу дозу сагласности која ће, ако ништа друго, навести друге на преиспитивање омиљене им тезе да су разлике међу великима непремостиве, па да би од тога мали могли да се оћаре.

Извесно је, засад, да је дошло до неуобичајеног а потребног олакшања бремена најубитачнијих бомби. Биће их мање. Али, довољно (као што говоре подаци у другим извештајима) да потврде да САД и Русија остају и међусобно сумњичаве и појединачно практично недостижне, бар у догледно време, према подацима доступним јавности, за оружане конкуренте.

Најважнија је новост да две власти настоје да каквим-таквим смањивањем оружане надмоћи увећају политичке рејтинге на националној и интернационалној сцени. И Обами и Медведеву, што првом изгледа већи посао него другом, неопходна је парламентарна овера њихових јучерашњих парафа. А обојици да задобију спољне следбенике.

Новој сагласности следе стари тестови: пре свега нуклеарне амбиције Ирана и Северне Кореје. Обама и Медведев се надају да ће постигнутим аранжманом за ублажавање међусобног оружаног подозрења и оптерећења учврстити постојећа и подстаћи нова политичка савезништва, што им досад није, бар не довољно, полазило за руком.

Њихов покушај, још неизвесног исхода, ипак је довољан да инспирише главне актере на мањим полигонима: да смањењем узајамног неповерења повећају шансе за побољшање ситуација у регионима, које су покварили својим ранијим искључивостима. Такав евентуални „одјек” би могао да буде далекосежнији – од Балкана до Волстрита – него прашки покличи за којима би уследио.