Лавовски комад

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, јула – Лакше је торту исећи на дебље него на тање парчиће – правдала се ових дана домаћица једне седељке, у предграђу Вашингтона, гошћама које су се прибојавале да ће им понуђени вишак калорија "покварити линију". Уосталом, додала је, коме је много, нека подели с неким.

Речено – учињено. Даме су, углавном, прерасподелиле садржај из тацни.

Обред сечења "националног колача" протиче без молби за смањење следовања. Нико се не буни кад му допадне велико парче. Многи се не либе ни да сами дограбе "још мало", чак и кад му се већ сервирано пресипа. Ту нема држања ни личне а, изгледа, ни системске линије.

Шефови фирми зграбили су тако велики део националног колача да се од "барјактара развоја" постепено претварају у претњу овдашњем систему – упозоравају хроничари. Примања уског слоја компанијских менаџера толико су велика да одају њихов неморал који местимично прераста у деликвентно понашање – тврди утицајни економски аналитичар Роберт Семјуелсон.

Мање праведно

Америка никад није ни желела да постане егалитаристичка заједница, али је социјални јаз продубљен, тако да се више не говори о разликама између богатих и сиромашних него о специфичном фронту где су на једној страни супербогаташи а на другој сви остали. То показује да је Америка постала мање праведно друштво, а тиме и мање стабилно – предочила је истраживачица "Њујорк тајмса" Тереза Трич.

Високи кадрови компанија – изван елитног круга звезда у "Мајкрософту" или "Гуглу" – зарађују годишње у просеку 6,8 милиона долара, саопштио је "Округли сто бизниса", организација која лобира за директоре. Ова сума је за 179 пута већа од просечне плате америчког радника, при чему се јаз у последњој деценији готово удвостручио, јер је 1995. разлика између те две категорије изражавана пропорцијом 94:1.

Разврставање је жестоко толико да ређање бројки личи на експлозијом разбацане комаде грађевине. Удео 10 одсто најбогатијих домаћинстава у националном дохотку нарастао је на 46 одсто, што је највиши такав проценат од 1929 – у време велике економске кризе (осим у две године "бума" акција високе технологије у прошлој деценији). Истовремено, с тим узлетом дошло је до пада удела слабије плаћених слојева, који чине 50 одсто становништва а располажу са само 2,5 одсто националног богатства.

На врху листе најбоље плаћених директора у Вашингтону је човек чија је годишња плата 39,6 милиона долара, али је то мала свота у поређењу са сумама које су поједине фирме исплатиле својим лидерима приликом испраћаја у пензију. Наведена су три примера: један нафташ је по разним основама, тако, примио укупно 405 милиона, његов колега из фармацеутског гиганта добио је 99, а са хипотекарног тржишта – 90 милиона долара…

Такви и слични лавовски комади "националног колача" изложени су, у последње време, појачаној критици, у стилу – "засвирај али и за појас задени". Јер, утврђено је да су примања шефова расла брже него било који други финансијски показатељ. Па се за период 1995-2005. наводи: примања компанијских руководилаца порасла су за 151 одсто, док је профит повећан за 126, а радничка плата за 32 процента.

Нагло повећање примања шефова повремено је било и резултат злоупотреба њиховог положаја – сугерише Семјуелсон. Кад су им принадлежности зависиле од величине компаније – вештачки су повећавали број запослених, а кад су им приходи делимично исплаћивани берзанским акцијама – издејствовали су да их купују по повлашћеној цени, затим им "напумпавали" вредност, па их продавали по знатно вишој цени од набавне (што је, по откривању скандала, довело до слома енергетског џина "Енрона", чији је шеф недавно умро пре изрицања пресуде)…

Истовремено се нашироко "копља ломе" око износа минималне сатнице, која по федералним прописима износи 5,15 долара и није повећавана већ девет година. Од ње или мало веће суме живи десетина запослених Американаца, њих 15 милиона, махом нискоквалификованих радника у угоститељству, трговини…

Њено повећање би смањило продуктивност и довело до поскупљења које би смањило куповну моћ нижих сталежа – тврде браниоци замрзнутог минималца. Критичари, пак, тврде да од тако ситних пара не може овде да се живи.

Промена у Чикагу

Федерални законодавци се препуцавају али ниче – алтернатива. Већи минималац је уведен у 20 од 50 савезних држава. У Чикагу су пре неки дан синдикалисти и социјални активисти издејствовали специфичну градску меру – да се осетно повећа минимална сатница у великим трговинским компанијама као што је "Вол-Март", тако да већ следеће године буде 9,25 долара. Тај гигант, који важи за највећу продајну мрежу на свету с годишњим нето приходом од 11,2 милијарде долара, успаничен је што ће морати да издвоји два долара више од његових садашњих – како се службено тврди уз велике сумње у јавности – 7,25 за минималац.

"То означава крај бизниса у Чикагу" – тврди "Вол-Мартов" портпарол Џон Симли. Али, "ово је велики дан за радне људе Чикага", уверен је већник Џозеф Мур.

Разлике у проценама карактера социјалних разлика, дакле, изгледају велике као и сам тај сталешки јаз. Званични систем још подноси такав раскол, али попушта интимни нервни систем.