Ута­ба­ним пу­те­ви­ма

На прошлогодишњем отварању Салона архитектуре са стрепњом се говорило о економској кризи. Све је указивало да ће следеће године (то јест ове) у грађевинарству много тога стати.

Убрзо су почеле да стижу вести о затвореним градилиштима и бироима, изменама закона које су, по речима архитеката, зауставиле и оно што је још показивало знаке живота. И тако је прошла још једна година и дошло је време за нови Салон, који се до краја априла може видети у Музеју примењене уметности у Београду.

Показало се да архитектура код нас може бити врло витална, или, да оно што је иначе мана, понекад може да изгледа као врлина – у Србији се гради дуго и споро, па је нешто од оног што је започето пре неколико година завршено тек ове. И опет се чини да је Салон бољи од онога што свакодневно виђамо у нашим градовима.

Све се помало побољшало, панои су прегледнији, мање је узалудних претенциозно блештећих фасада и ентеријера, буџети су скромнији, више је малих тема, на примерима се показује да и социјално становање може бити веома инспиративно за архитекте на радост корисника, а да у кооперацији са инвеститором архитекта постиже много више него кад се за сваку ситницу бори до изнемоглости… Али, као да недостаје храбрости, као да се не испитују границе, не испробава се, не експериментише, иде се утабаним путевима… Зато ће, ако буде среће, увек бити мало боље – али никад неће бити врхунско, нажалост.

И ове године у жирију су била наши из света: Ружица Божовић-Стаменовић, професорка на Одељењу за архитектуру Универзитета у Сингапуру и Братислав Тошковић, архитекта на вишедеценијском привременом раду у Финској.

Уз Ђорђа Стојановића који је такође прошао светом, а сад предаје и пројектује овде и тамо. Са Снежаном Веснић, која је за сада овде, и Миланом Димитријевићем, прошлогодишњим добитником Гран прија, формирана је група која се, изгледа, лако усагласила и мудро разделила награде и признања.

Гран при заслужено је отишао Јовану Митровићу и Дејану Миљковићу за кућу која је и атеље. Инвеститор је вајар Мрђан Бајић. На њега сам мислила кад сам малочас поменула кооперативног инвеститора. Буџет је био ограничен (биће да овде вајари нису баш богаташи), намене простора разноврсне, површина релативно скромна, сарадња је била добра, па су архитекти имали простора и слободе.

(/slika2)Кућа је једноставна а компликована, одскаче од околине а не квари је, привлачи пажњу сасвим колико треба. Можда је мало затворена у себе и без додира са контекстом, али ваљда је то тако – не може се све идеално поклопити.

Једно од признања отишло је Архитектонском факултету у Београду за издавачку активност. Жири је виспрено решио нерешив задатак с којим се сваки жири сусреће сваке године – како оценити оно што је писано и објављено о архитектури. Јер, у неколико дана, нема се времена да се прочитају све пристигле књиге и часописи, а онда је и нејасно које и какве критеријуме применити.

Нема смисла одлучивати према дебљини публикације, важности теме или квалитету ликовне опреме. Можда би се требало позабавити овдашњом филозофијом и теоријом архитектуре озбиљнијим третманом овог дела архитектонске праксе. Можда би требало узети у обзир радио и телевизијске емисије, појединачне текстове, интервјуе, есеје… Није све у добро у архитектури паметно организовано и заливено бетоном, лепо застакљено и изграђено. Има нечег и у идејама.

Ове године показане су и неке реконструкције. Најпознатији је поново изграђен Авалски торањ. Жири га је поменуо у свом тексту о награђенима.

Гости су добро изабрани. Европски успешан и награђиван тандем Бевк–Перовић – архитекти (Матеј Бевк и Васа Перовић) познат је на овдашњој архитектонској сцени. Васа Перовић је студирао на нашем Архитектонском факултету, деведесетих је отишао на даље школовање у свет и зауставио се у Љубљани.

Можда ће њихова изложба пружити одговор на питање зашто је код нас толико тога немогуће, а кад се оде одавде све буде другачије, често много боље.

Салон архитектуре се са извесним прекидима одржава сваке године већ неколико деценија. Пишем о њему већ извесно време и некад ми се чини да само понављам исте теме, реченице и коментаре, јер много тога се на Салону понавља из године у годину. Колико оштар треба бити у процени, да ли се ограничити на најужи контекст или се поредити бар са сличнима у регији?

И... чему уопште служи Салон, да ли нам помаже да побољшамо ствари или је то само аутистична ревија архитеката? Хоћемо ли се икад померити даље од коректног?

Салон има успоне и падове, тражи своје место и у бурним временима, мења се у зависности од услова, али увек понешто недостаје. Сад се може рећи да су нека давна времена била златно доба у односу на ова данас, али тада нису изгледала тако. Све је у контексту.

Зато је занимљиво из данашње перспективе погледати ко су били први добитници Гран прија седамдесетих година прошлог века. Многи лауреати су још и данас активни архитекти, а њихови објекти у употреби. Можда их треба мало поправити, окречити, освежити… Објекте, не архитекте.

Ружица Божовић-Стаменовић је у уводном тексту каталога написала: Каже се да постоји право време за све. Још се чешће чује да не живимо на правом месту или пак да нису права времена за ово место и да би нам архитектура била другачија да су времена боља. Развија у тексту своју тезу о правим временима, и закључује оно што сви знамо а баш и не примењујемо – да нема другог времена ни места за нас који смо овде, сада. Ово је једино место и зато право време. На нама је да га учинимо најбољим могућим.