Трговци у шкрипцу

"Доха рунда није мртва, само  се нашла између интензивне неге и крематоријума", изјавио је ових дана индијски министар трговине Камал Нат, човек који је заједно са колегама из такозване Групе шест (Г-6) којој, уз Индију, припадају и САД, ЕУ, Јапан, Бразил и Аустралија и лично учествовао у сахрани преговора о либерализацији светске трговине. Ти преговори су крахирали почетком прошле недеље у Женеви, а светска јавност одонда бруји од разних коментара.

Генерални директор Светске трговинске организације Паскал Лами је, додуше, при том, после свега, устврдио да преговори нису пропали већ само "суспендовани". Целесо Амрим, шеф бразилске дипломатије, пак, епилог је назвао "озбиљним ударцем", дочим су уважени шефови свих делегација једва дочекали да једни на друге почну да одапињу – отровне стреле. Тако је Питер Менделсон, европски комесар за трговину, оптужио Сједињене Државе због "недовољне флексибилности", а шеф америчког тима Сузан Шваб, рекла да су, напротив, САД "увек спремне да докажу флексибилност", али "не могу да преговарају саме са собом"...

Грогирани преговарачи

Швабова је, иначе, у Женеви дебитовала на челу америчких преговарача, па су неки на бази тога закључили да је можда и њена потреба да се јавности представи као тврђи бранитељ интереса свог народа допринела да се састанак шесторице заврши тако како се завршио. За друге је, ипак, то био мање вероватни сценарио. Њима се као много реалнији чинио онај у коме су роле биле –равномерније подељене.

Преговори у оквиру Доха рунде иницирани су, иначе, у Катару октобра 2001, само неколико седмица након терористичких удара по Америци. Потреба да се покаже да је свет кадар да иде у смеру различутом од рушилачког довела је до тога да најјаче земље светској сиротињи припреме леп пакет, у коме се крила идеја како да се уз помоћ напретка трговине, до кога ће доћи чим те најјаче земље смање царине на увоз аграрних производа, али и позамашне субвенције пољопривредним произвођачима, из беде спасе - 144 милиона људи. Тако је, бар, уочи катарског скупа, срачунала Светска банка.

Није ни те 2001. године све ишло глатко, али је тренутак био такав да се никоме није исплатило ни да омета споразумевање, па је у Дохи пао договор да се посао свеопште трговинске либерализације, који је додуше подразумевао да се и неразвијени делови света делимично лише превелике царинске заштите, оконча за пет година. Две године касније, у мексичком летовалишту Канкун, видело се да та ствар неће ићи баш глатко. Скуп је завршен дебаклом, док је наредни, у Хонгконгу крајем прошле године, на једвите јаде спасен договором о безначајним попустима неразвијенима. Крајем априла 2006. у Женеви је наговештен крах који је официјелно проглашен пре неки дан, 24. јула.

Због чега су ови преговори пропали? Ако се узме у обзир то да се Доха рунда сматра свакако најкомплекснијим преговарачким процесом још од претходне уругвајске рунде која је, узгред буди речено, након целих осам година окончана споразумима о мноштву трговинских олакшица, али и оснивањем Светске трговинске организације (уместо дотадашњег ГАТТ-а), то питање, разуме се, постаје крајње сложено, али се суштина ипак да описати и у једној реченици. Учесници у овој дебати, а таквих је било онолико колико је и чланица СТО (дакле 149, све с правом вета на завршни документ!), желели су да дају неупоредиво мање од онога што су наумили да добију. Било је некако и логично што су на крају рунде сви они били - грогирани.

Американци су, рецимо, хтели да Европљани скрешу своје увозна царине за просечно 66 процената. Европљани су пристајали на 39, а такозвана Г-20, група најразвијенијих међу неразвијеним земљама, тражила 54 одсто... при чему су, дабоме, сви за своје вазда били ради да осмисле што више "осетљивих производа", дакле изузетака од договорених царина, у вези са којима је, рецимо, британски "Економист" ових дана наводио примере Кине, Индије, Индонезије, земаља које су за себе тражиле право да одреде квоте на које се смањење царина - не би односило. Квота од двадесетак процената укупне аграрне продукције вероватно не би никоме ни сметала да извесни, нешто лукавији, аналитичари нису успели да увиде да би, заправо, то значило да би девет десетина аграрног увоза тих земаља и надаље остало под – несмањеном царинском заштитом!

Свеопшта штета

Лицемерје Американаца се, опет, састојало у њиховом великодушном пристајању да смање субвенција за половину, на 23 милијарде долара. То је морало да звучи импресивно свакоме ко није уочио како је то, заправо, више но што се у САД  досад трошило на подстицање домаће пољопривреде (19,7 милијарди долара, прошле године), мада се на другој страни, у извесној мери и америчко негодовање због очевидног настојања великог броја чланица СТО да не учини ама баш ниједан уступак у замену за олакшице, такође дало разумети као оправдани протест против лицемерја у другим облицима...

Било како било, на концу су се сви ушанчили иза својих бусија, па су преговори колабирали. Сигурно је једино то да ће од овога користио нико имати неће. Највеће штете претрпеће најмање развијене земље. Оне ће, у недостатку глобалних, мултилатералних сад морати да потписују споразуме регионалног или билатералног карактера, у којима је њихова преговарачка снага вазда била много мања него онда када је сиротиња имала прилику да се  удружује у веће (и утицајније) целине. Страхује се и од бујања трговинских ратова, који ионако стално тињају. Стрепи се и од тога да би и правила која су досад на глобалном нивоу штитила и јаке и нејаке убудуће лако могла да – испаре...