Бог неће да пије пиво

Доајен српског филма Младомир Пуриша Ђорђевић последњи играни филм снимио је 1997. године. Био је то "Танго је тужна мисао која се плеше", филм са скоро најдужим насловом у историји југословенске, српске кинематографије. Годинама је радио на разним сценаријима, до сада је написао око 200, али је мали број реализован. Једно време био је сарадник редакције за културу нашег листа.  После седам месеци писања, филм га је узео под своје. Није успео да заврши историју уметности, препустио се филму па је снимио: "Општинско дете", "Девојку", "Сан", "Јутро", "Подне", "Cross country", "Бициклисте"...

Треба ли навести још који филм и све оно чиме је задужио српску културу која његове пројекте, чини се, одбија. Ђорђевић се ових дана осећа као на почетку каријере. Као студенти филмских академија, он је снимио филм, додуше играни, за само шест дана, а један од главних јунака у његовом новом филму "Два" је ни мање ни више него Бог!

ИНТЕРВЈУ

Зашто сте се одлучили да баш Бог буде један од главних јунака у Вашем новом филму "Два"?

– Бог није мистерија. Свет у коме живимо је мистерија. То можемо да прочитамо сваког дана у дневним новинама, да видимо на телевизији. Много је прича снимљено на тему о Исусу Христу, од историје до мјузикла, те је Исус Христос суперстар. Пре филмова, филозофи су тражили како да боље опишу Бога. Хамнаш је писао да Бог није ватра која прождире, а Спиноза је рекао да се познавање Бога налази у човековој души.

А када сте и како Ви спознали Бога?

– Први пут сам видео Бога у рату 1941, када је седам немачких авиона "штука" бомбардовало Чачак. Пецао сам поред реке и не знам како се то десило, или ми се учинило, да је један авион баш мене тражио. Ишао је ниско и чинило ми се да пилот гађа баш у мене. Тада сам први пут осетио да треба нешто лепо да кажем. Уплашен, неколико пута сам рекао: Боже, помози ми. На филму, Бога сам први пут видео у цртаном филму "Симпсонови". Бог седи међу људима и пије пиво. То ми се јако допало. Док пије пиво, више сам га осетио поред мене него када је Аврам тражио Бога у камењу, биљкама, животињама... И није га нашао. Практични Американци одлучили су да у цртаном филму Бог пије пиво. Ма како то звучало, ја сам после те сцене постао поверљивији према Богу. Често у невољи кажемо: Боже, зашто си ме оставио? Ту сам реченицу искористио у сценарију филма "Два", али Бог неће пити пиво. Срешће се са различитим људима, некима ће се поверити да тражи композитора за музику небеских сфера. Неће је наћи, али ће у даљини угледати девојку у дугој белој хаљини. Та девојка је Небеска заручница. На небу, она седи поред Бога, а у филму њих двоје ће се потражити на земљи, у Србији, на Калемегдану. Данас је у Србији све могуће.

Сценарио за филм написали сте по мотивима литературе Зорана Живковића? Чиме вас је испровоцирао?

– Влада Петрић, професор филма на Харварду, и ја пронашли смо три приче Зорана Живковића. Две приче, "Исповедаоница" и "Воз", адаптирао сам за филм. "Исповедаоница" се одиграва у католичкој цркви где ђаво искушава свештеника, а прича "Воз" је, због скупоће, премештена из воза у џип где ће се банкарски чиновник срести са Богом. Био сам импресиониран Живковићевим причама и његовим фантастичним дијалозима. Те приче су између фантастике и прича великих писаца који су се бавили темама живота, смрти, љубави.

Глумачка и ауторска екипа Вашег филма је радила без хонорара. Како сте их придобили да раде бесплатно?

– Имао сам срећу, а и свидео им се текст. Сниматељ Веселин Крчмар је сакупио технички део екипе и рекао ми: "Џабе радимо". Сценарио сам дао Ани Софреновић, Драгану Мићановићу, Бранки Пујић, Драгану Јовановићу, Пеци Ејдусу, Драгу Чумићу. Идемо џабе , рекли су и глумци. За овај филм сам се спремао скоро годину дана. Као логораш за време окупације добио сам ратну одштету од 7.000 евра. Уградио сам пејсмејкер, оперисао са очи катаракту. Остало ми је 3.000 евра и тиме сам платио ауторска права писцу Зорану Живковићу.

Да ли сте нудили сценарија или конкурисали на фондове?

– Чекајући овај филм, последњих година радио сам на сценаријима са Милорадом Павићем. Нико није хтео те текстове. Нудио сам драме Биљане Србљановић, Милене Марковић, и ништа, а чак сам радио и на текстовима Давида Албахарија, који је некада радио као мој асистент на снимању. У очајању, написао сам два романа – "Караван тоне у густи мрак" и "Тужна је недеља", као и једну врсту аутобиографије, у виду романа "Јесен – 4.000 нето". Код нас има сјајних писаца, али код нас сви пишу сценарија, али нико не чита.

Како је могуће снимити филм за шест дана?

– Врло просто. Месец дана пре снимања сниматељ и ја смо обишли све локације за снимање. Први дан је био тежак, као и други и трећи, јер смо снимали у близини Инђије, уз дивно сунце од 33 степена. Али пејсмејкер, који ми је уградио доктор и писац Горан Милашиновић, радио је као сат на сунцу. У хладу је слабије радио.

Како сте се одлучили за наслов "Два"?

– Живот непрестано дамара између два пола. Мушкарац и жена, светлост и тама, дан и ноћ, привлачење и одбијање... По Питагори бројеви су нешто више. Светови се крећу кроз простор у складу са ритмовима и хармонијом светих бројева. Просто је: писање сценарија, режија и најважније – монтажа, одређују квалитет филма по мери бројева колико је један кадар везан за други. Данас је и нула призната као број, или узмимо број седам који мора да инспирише. Има прича да је број један волео број два, а она је волела број седам који је имао бамбусов штап са седам кврга. Уз музику, бројеви ће моћи да марширају, ратују, славе победе, узимају власт и воле естраду. Мало ће се свађати између себе као посланици, али сви ће бити против броја осам. Поделиће га. Осам као подељен, личи на две нуле.

Како све то показати у филму?

– Има један број, то је Жена која у наручју носи све бројеве и лако их расипа, тражећи онај број који би могла да заволи. У филму "Два" то је Ана Софреновић. Драган Мићановић игра Нечастивог и господина Похотног, вишег банкарског чиновника. Он ће се срести са Аном. Драган Јовановић је Бог. Скитајући по Србији срешће једну малу запуштену цркву, успут ће продискутовати са једним сељаком који ће му причати историју Србије. Бог ће рећи: Мораћу овде да долазим чешће. Ејдус је католички свештеник, који ће имати госта у исповедаоници. Бранка Пујић игра жену која живи у парку и жали се да нема комфора и нема текуће воде да се опере од прошлости, а Драго Чума ће је опоменути да не хули на Бога.

Када можемо очекивати филм?

– Знам једино да ћу док га не завршим живети као Буда – јешћу сам.