Разговор о трагичном и љубави

У последње време неке насилне смрти повезане са љубављу привлаче велику пажњу јавности. Када неки од таквих трагичних догађаја заокупи нашу колективну свест, добро је да из њега извучемо неку поуку, да као заједница нешто научимо, да постанемо бољи, да допринесемо да се такве ствари не понављају.

Учимо да не романтизујемо насилне смрти јер ни убиство ни самоубиство не могу бити знак некакве велике љубави, већ су негација љубави и према другоме и према себи. Најстарији мит о трагичној љубави јесте вавилонски мит о Пираму и Тизби у којем се Пирам убија јер је погрешно закључио да је Тизбу појео лав, а затим се убија Тизба када види Пирама мртвог. Заплет сличан заплету у Ромеу и Јулији. Али западни ум, који је још од средњовековног романа о Тристану и Изолди навикао да романтично доживљава мотив љубавника који се „сједињују у смрти”, тешко схвата да је мит о Пираму и Тизби заправо педагошка причица намењена деци и младима која их подучава да не треба чинити глупости ни из љубави ни због љубави.

Родитељи починилаца злочина су запрепашћени оним што су њихова деца учинила. Можемо претпоставити да никада раније нису разговарали са својом децом о таквим поступцима. Када млада особа довољно сазри и крене путем љубави, на том путу постоје бројни ризици. А када су у питању љубавни односи њиховог детета, главни родитељски страхови су да оно не буде убијено због љубави, али и да не убије себе или неког другог. О таквим темама не треба ћутати, већ са децом о томе треба разговарати. Трагични догађаји који привлаче пажњу различитих генерација прави су повод за такве разговоре. Разговарајући о таквом догађају родитељ може сазнати како његов син или кћерка размишља, а затим може утицати да промени начин размишљања. Нека понашања треба јасно осудити и забранити. Децу не можемо од свега заштитити, али им можемо помоћи да изграде добре ставове како би могли сами себе да заштите. Трагични повод могу да на сличан начин искористе и они који у школама или другде помажу младима да изграде своје ставове.

Али многи родитељи избегавају да о овим тешким стварима разговарају са својом децом. Један од главних разлога је то што је такав разговор веома непријатан и самом родитељу. Деца су наша највиша вредност, а помисао да је наше дете мртво, било да га је неко убио или се само убило, изазива веома непријатна осећања. Други чест разлог је сујеверје: неки родитељи мисле да разговор о неким темама „зазива” да се управо то и деси. Ипак, разговор је најсигурнији пут и ништа га не може заменити.