ХУМАНИТАРНИ РАТОВИ

"Број цивила убијених у Либану није висок. Јер, погледајте колико је људи убио НАТО у рату на Косову. Више од десет хиљада." Потпредседник израелске владе Шимон Перес овако је покушао да оправда напад на Либан и страдање недужних у рату којем се не види крај. Порука је јасна: Ви на Западу били сте спремни да жмурите на сопствене злочине у сличној акцији, све зарад "вишег циља". А Израел има "још виши циљ" од оног хуманитарног који су земље НАТО-а навеле кад су кренуле у бомбардовање. Јеврејска држава се брани. Агресијом на другу државу.

И нико не помиње "хуманитарну интервенцију", да се готово милион расељених врати у своје куће, а одговорни за ратне злочине приведу правди. Интервенције као што је било бомбардовање СР Југославије 1999. године грађанима западних земаља више нису прихватљиве. Али, није рат за Косово – који је званично вођен да би се спречило етничко чишћење Албанаца, а за исход има етничко чишћење Срба – преокренуо став јавности. У британском "Обзерверу" изостанак озбиљне иницијативе да се у Либан пошаљу међународне снаге објашњен је овако: "Кад бисте садашњи рат на Блиском истоку пребацили на крај деведесетих година прошлог века, већина људи либералних ставова знала би шта да ради. Они би рекли да УН, САД, Европа или арапске државе морају да распореде војнике како би раздвојили сукобљене стране и донеле немерљиве предности мира. (...) Али, после Ирака, фраза ’хуманитарна интервенција’ замире на уснама. Ко би је спровео? Британци и Американци не могу, јер су им војници везани за Ирак и Авганистан, а Американци су у сваком случају превише повезани са Израелом. Европска унија? Французи би можда и могли, али Европска унија је пре свега веома мирољубива, што је показало и њено срамно понашање у бившој Југославији." "Обзервер" још примећује да искуство показује да би међународне трупе морале да на терену остану дуго. "У Босни, на Косову и у Источном Тимору војне интервенције трајале су годинама, иако су политичари говорили да војници неће остати дуже од неколико месеци."

Те продужене интервенције одавно су проблем. "Зар је задатак наших специјалаца да воде српску децу у школу на Косову?", говорила је Кондолиза Рајс још 2000. године, пре него што је Џорџ Буш постао председник САД. О окончању војне мисије на Косову засад се говори у пола гласа. Само је амерички министар одбране Доналд Рамсфелд јавно затражио повлачење војника с Косова због тешке ситуације у Ираку, али многе западне дипломате у приватним разговорима помињу да њихове земље не могу да унедоглед финансирају Кфор и да су им ти војници потребни за друге задатке. Иако ни сам Рамсфелд у јавности више не помиње повлачење с Косова, држећи се фразе о заједничкој војној акцији с Европом – "ушли смо заједно, изаћи ћемо заједно", Американци су већ испланирали одлазак дела својих снага с Косова. "Биће их мање, али ће бити ефикасније", тврди један амерички дипломата у НАТО-у.

Садашња криза на Блиском истоку може само да повећа притисак да се статус Косова реши што пре и да се 17.000 припадника Кфора распореди на неке друге територије, где би "заиста имали посла". У овом тренутку, Запад мора да се бави и ратом у Либану, и иранском нуклеарном кризом, и талибанском офанзивом у Авганистану и изборима у Конгу... А утисак и у западној јавности и у западним владама је да је на Косову посао завршен. И то добро. Још само треба дефинисати какву независност дати покрајини и шта Србија треба да добије као компензацију. ("Али, како једној земљи надокнадити губитак територије?", пита се, помало забринуто, један европски дипломата.) Нико на Западу не очекује нову кризу на Балкану. Само да још нас, Балканце, убеде у то. А шта ако наши проблеми изазову невоље у другим деловима света?

Чули сте за Гагаузију? Ако Косово добије независност, отцепиће се и Гагаузи, народ од око 150.000 припадника који живи у једној покрајини на југу Молдавије. "Косовски модел је универзално решење за овакве проблеме, без обзира што западни политичари причају да не може бити преседана и да ће то решење бити примењиво само на Косово", објашњава тамошњи аналитичар Алексеј Мартинов.

Гагаузима, народом који је у Бесарабију насељен између 1750. и 1850. у последњих двестотинак година владали су Руси, Румуни, Немци, Совјетски Савез и, на крају, Молдавија. После жестоких сукоба који су претили да прерасту у оружани сукоб као у Придњестровљу, молдавска влада је пре десетак година признала Гагаузији посебан статус који би могао да се сведе на "више од аутономије, мање од независности". Гагаузи, међутим, ових дана најављују борбу за независност, а подршку добијају од неких кругова у Москви. Списак оних који би се обрадовали независности јужне српске покрајине предуг је. То зна и грузијски председник Михаил Сакашвили, који је пожурио да спречи изненађења и то пре него што Марти Ахтисари напише предлог за статус Косова. Зато је Сакашвили и заузео кључни прилаз отцепљеној републици Абхазији, која је већ најавила да ће искористити "косовски преседан" да прогласи независност. Зато и грузијски министар одбране најављује да ће Нову годину прославити као ослободилац друге отцепљене републике – Јужне Осетије. Зато Осетинима ових дана стижу позиви за мобилизацију.

А у главном граду Придњестровља Тираспољу одржавају се демонстрације. Тамо је за септембар заказан референдум о независности, па у кампањи за излазак из савеза с Молдавијом и Придњестровци помињу "косовски преседан". "Међународна заједница подржава Косово и Црну Гору, а оне републике које су стварно достојне независности и испуњавају све стандарде за њу, лишава тог права", каже вођа демонстрација Аљона Аршинова. И додаје да је све због тога што су Јужна Осетија, Абхазија и Придњестровље окренути Русији и што "наши народи желе да уђу у састав Руске Федерације".

Званична Москва неколико је пута рекла да решење за статус јужне српске покрајине мора да буде универзално, како би могло да се примењује и на такозване замрзнуте сукобе на територији бившег Совјетског Савеза. Али, један молдавски аналитичар каже да Русија у ствари и не жели да себи припоји делове Грузије и Молдавије. "Ако се призна независност Косова, Русија ће имати неограничено средство уцене. Моћи ће стално да прети Америци и Европској унији да ће искористити сличне мере да призна те самозване државе. А изгледа да могућност бесконачног коришћења тог аргумента и играње на ту карту у геополитичкој игри против Запада Русији значи много више него признање Абхазије, Јужне Осетије и Придњестровља. Те области ионако имају улогу марионета и вредност им управо лежи у томе што нису признате", објашњава он. (Стратешки положај Грузије битан је и за Русију и за Америку због преноса нафте из Каспијског басена, као што је и положај Србије битан и за пренос руског гаса и за амерички нафтовод од Црног мора до Италије.)

Списак спорних области не завршава се на делићима некадашњег СССР-а. Шта је са Француском, Шпанијом, Великом Британијом? Са Баскијом, Северном Ирском, Шкотском? Запад делује самоуверено. Нема страха од "косовског преседана". Засад.