Треба платити рачун

Специјално за "Политику"
од дописника Танјуга
ПАРИЗ – Мишел Фуше је бивши директор Центра за анализе и предвиђања (1999–2002) у француском министарству спољних послова, идејни творац преговора у Рамбујеу. Географ по занимању, бавио се питањима нових граница у Европи у књизи "Фрагменти Европе" (1993). Његова друга књига, "Европска република" (2000), преведена је на српски. Након што му је мандат амбасадора Француске у Летонији истекао ове године, Фуше је активан у мисији за европска питања у Ке д’Орсеју , као и у Фондацији Роберт Шуман.
У интервјуу за "Политику" говори о томе како види српске националне интересе, будућност Космета и региона, однос Европске уније према решавању кризних питања на Балкану и улози Контакт групе у српско-албанским преговорима.

Зашто се инсистира да решење за статус Космета буде пронађено до краја године?

– Земље Контакт групе сматрају да ситуација протектората која све блокира не може више да траје, због чега је неопходно доћи до решења преговорима. Ако нема договора, то решење ће бити наметнуто одлуком Савета безбедности УН. Оно што је сигурно јесте да ситуација протектората не може више да траје јер би то значило да одустајемо од наших напора.

Какво решење се предвиђа?

– Ради се на концепту условне независности, што значи да ЕУ преузима улогу Унмика у полицији и законодавству и уводи мониторинг, пре свега када је реч о правима мањина, са перспективом уласка у ЕУ. Бар једна ствар је предмет консензуса – европска  интеграција. Европска унија, међутим, мора да прилагоди своја средства јер брза интеграција није могућа.

Да ли о томе постоји консензус у Контакт групи?

– Да, чини ми се да је Русија променила мишљење и да пристаје на независност Косова јер јој то одговара у другим случајевима. Руси кажу да је то универзални концепт који треба да буде примењен у Абхазији, али не и у Чеченији.

Да ли сматрате да би овакав исход представљао опасан преседан?

– У дипломатији увек постоји ризик преседана. Солана каже да то није преседан већ ’посебна ситуација’. То је питање интерпретације. Независност која не доведе до стварања чврсте државе или која се намеће на рачун суседа може само да произведе резигнацију. Веза која је недавно направљена између статуса Косова и онога Абхазије то добро илуструје.

Српска позиција није узета у обзир?

– Оно што је узето у обзир су интереси српске мањине као и интереси српске државе у преговорима, с тим што вам се предлаже нека врста дила – одсећи ћемо вам нешто зато што сте били лоши у прошлости (то је перцепција у Европи, у којој постоји идеја о кривици) – али у замену вам нудимо европску интеграцију. Тачно је да је овај дил мало неправичан, али ви плаћате цену за оно што се десило у прошлости.

Преговори су дакле фарса?

– Стање духа у Европи вам није више наклоњено захваљујући унутрашњој политици ваше земље. У Европи такође постоји осећање гриже савести због свега што се десило, због свих трагедија. Преговори служе да би се прешло у наредну фазу, а то је сценарио независности.

Који маневарски простор остаје српским представницима у преговорима?

– Потребно је да постигнете што више – да добијете нове општине (више од три), већу децентрализацију, мониторинг када је реч о правима мањина, неки споразум попут Охридског. Надам се да нема људи у Митровици или ван ње који би покренули неку врсту егзодуса уз ризик манипулације.

Ви сте сведок и организатор претходних преговора између Срба и Албанаца са Космета, оних у Рамбујеу.

– Моја идеја тих преговора се заснивала на француском искуству у Новој Каледонији. Ту је такође постојао проблем већине и мањине, питање цркве (Протестантска и Католичка), озбиљна криза и захтев локалног становништва за независношћу. Измислили смо формулу "независност асоцијација", што је нешто слично овој о условној независности, послали мисију која је организовала преговоре међу учесницима и рекли становницима Нове Каледоније да разумемо да желе независност, али да се до тога може доћи тек након дугог периода колико је потребно да земља буде економски одржива. Ова политика још добро функционише – Нова Каледонија је још француска територија, а потом ћемо видети. Мислио сам да се тако уради и у случају Косова и одатле се родила идеја о Рамбујеу. Али Милошевић нам се ругао у Рамбујеу.

Европа се двоуми око даљег ширења, оно се пролонгира.

– Ангажовање ЕУ на Балкану не треба доводити у питање, оно је дугорочно и суштинско (око три милијарде евра од 1998). Са једне стране, ту је морални аргумент, кајање због тога што није све учињено да би се спречила драма, затим кредибилитет, јер смо преузели одговорност, и геополитички интерес – безбедност, логистика, транспортни коридори. Подсећам да Балкан представља ризик за ЕУ због шверца и зона у којима нема владавине права. Ми, међутим, немамо избора, ви сте наши суседи и ЕУ даје велики приоритет решавању питања на Западном Балкану. Изненадило ме је оно што сам недавно чуо о Балкану од Продијеве владе, њихова одлучност да се ови проблеми реше.

Услов је, међутим, да се Србија одрекне 15 одсто своје територије.

– Да ли је де факто то још увек њена територија? Да ли је толико важна? На вама је да одлучите. То је избор српске нације и ваших представника. Ми вам сада испостављамо рачун и то је ситуација у којој се налазите.

У одлукама лидера које иду у правцу мирног решења и безбедности има део издаје. Де Гол је 1958. рекао: "Алжир је Француска", а потом постепено изменио своје гледиште. Покушали су да га убију више пута, али је преживео и прогласио независност Алжира. Компромиси су увек тешки, они никада нису популарни, потребни су лидери да би их наметнули. Подсећам вас да је два милиона Француза напустило Алжир 1962. бродовима за неколико недеља, то је био прави егзодус. У то време је Југославија подржавала независност Алжира.

Али у географском смислу Србија и Косово и Француска и Алжир су два различита случаја, први неодвојив, други раздвојен природном границом. Проблем се поставља за безбедност унутар нових граница Србије.

– Тачно је да одувек мешамо видљивост и одрживост граница када је реч о питањима ЕУ. Постоји мит о стабилности граница.

Који је интерес Француске на Косову?

– Нас занима да земље Западног Балкана буду у стању, путем демократских реформи, да уђу у европску утакмицу, чак и са периодима транзиције, адаптације, то је оно што нас интересује.

Да ли имате начина да то објасните албанској страни?

– Мораће да прихвате када буде примењен систем мониторинга о питањима европске интеграције, који сада не постоји, нарочито када је реч о правима мањина.

Нема разлога да то тражимо од Турске, а да не тражимо од Косова. Нема никакве слабости, постоје само правила. Мислим да ћемо напротив бити још захтевнији када се постигне договор о статусу. У ЕУ смо данас све строжи захтевнији, зато што то од нас тражи јавно мњење. Ставићемо их у неку врсту тунела, али то важи за све земље кандидате, само што је сада све захтевније.

Постоји опасност да ће пут ка ЕУ у Србији бити заустављен, јер радикалне снаге имају велику шансу да преузму власт на наредним изборима?

– Да, али ова ситуација не може да се настави. Имамо других ствари, не можемо више да губимо време. Косово није наш приоритет. Национални интерес Срба је да се врате у европску игру и то није само њихов интерес. Италијани кажу исто, Французи такође – имате место које вам је припремљено и то је извесно. Дакле, треба платити цену. Република Српска? Стрпите се. То је друга прича.

Зашто?

– Зато што је Босна постала симбол, донете су одлуке које сада не могу да буду промењене.

Али ако је принцип самоопредељења уважен на Косову зашто не би био могућ у РС?

– Постоји контрадикција, слажем се.

Али то може да произведе озбиљне последице у Србији?

– Постоји транзициони ризик. Али треба ићи до краја.

За велики део Срба то је депримирајуће, фрустрирајуће…

– Да, али и за нас је било депримирајуће да гледамо све што се дешавало последњих петнаестак година.

-----------------------------------------------------------

Велика Албанија

Да ли верујете у могућност креирања веће албанске државе на Балкану?

– Не могу на то питање да вам одговорим. Од 19. века имате динамику око стварања држава нација која се завршава или фрагментацијом или унификацијом, имате дакле два пута. Овај процес дакле може да води или ка одвајању као у случају Чешке и Словачке или унификацији, као у случају Немачке.

Или велике Албаније?

– Да, али у случају Немачке то се десило на цивилизован начин, било је производ преговора. Ако размишљамо у класичним терминима 19. века, у дугорочном периоду на Балкану остају отворена два национална питања – српско и албанско. Можемо такође да размишљамо у терминима 21. века и да кажемо да су национални програми унификације превазиђени и да има важнијих ствари, као на пример прикључење ЕУ. То није проблем историјског или географског детерминизма – то су избори, стратегије које се доносе у престоницама, са или без подршке јавног мњења.

Треба размислити који су дугорочни српски национални интереси данас, у оквиру постојећих ограничења, да ли су то митови 19. века или је то циљ да постане регионални актер у све динамичнијем ансамблу. Ви сте кључни играч на Балкану, имате седам суседа, без вас је све блокирано. Имате подршку у Риму, Атини, Паризу – искористите је. Неопходно је да се Србија више не губи време, да не заостаје за суседима.