Пријатељи испод трешњиног цвета

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, априла – Био је петак, радни дан, па смо се у центар запутили аутом. Кад смо стигли сасвим близу, било је сасвим јасно да смо погрешили. Некако смо се, миц по миц, довукли до првог излаза са авеније у којој су аутомобили више стајали него што су се кретали, и вратили кући. Онда смо сели у метро и коначно стигли тамо где од прве нисмо успели, да би смо видели оно што смо хтели.

Било је то једног од минулих дана, када је главни вашингтонски догађај, који траје две недеље и завршава се баш кад ово читате, био на врхунцу. Догађај је – цветање трешања.

Расцветане трешње су свугде леп призор пролећног буђења природе, али кад на једном месту, у лепо обликованом парковском пејзажу, а уз то још и уз воду, реку Потомак и оближње вештачко језеро, одједном процвета 3.750 стабала, онда је то прави празник за очи – и објашњење зашто је погрешно тамо кренути колима. Може се стићи, али то је подвиг само упорних и стрпљивих.

”Фестивал трешњиног цвета” одржава се сваке године крајем марта и почетком априла (кад тачно, одређује се кад се процени кад ће почети цветање). Место је ”Национални мол” (у преводу ”национално шеталиште”), пространи парк (400 хектара) у самом срцу Вашингтона, између два седишта власти: извршне (Бела кућа) и законодавне (Капитол Хил).

На Молу се, поред политиких центара, стичу и многобројни симболи америчке историје и културе. У његовом комплексу је укупно 60 споменика: од импресивног обелиска посвећеног првом америчком председнику Џорџу Вашингтону (највише грађевине од камена на свету, 169,2 метра, подизана од 1848. до 1888.), па до подједнако импресивних споменика ”историјским” председницима, Томасу Џеферсону и Абрахаму Линколну. Ту су и сведочанства о америчком учешћу у светској историји: Првом и Другом светском рату, али и њеном сопственом, Вијетанмском.

Мол је место где се одржавају политички митинзи, али и простор за забаву и рекреацију: џогинг, вожење бицикла, на његовим зеленим површинама се играју амерички и европски фудбал. Нигде нема ознаке ”Не гази траву”, али ред ипак постоји: пси су увек на каишу, а нико не паркира тамо где то није дозвољено (јер се то не исплати).

Празник трешања је иначе на америчко тло пресађен јапански обичај. Почело је тако што је једна угледна Американка, вративши се крајем претпрошлог века из своје прве посете Јапану, била импресионирана тамошњим призорима ”сакуре”, трешњиног цвета, па је о томе по повратку не само причала, него и писала, предлажући да се тако нешто пресели и у тада већ стогодишњу амеичку престоницу.

Дуго нико није био заинтересован, све док се није стекло да се у Вашингтону нашао један заинтересовани јапански амбасадора и у Белој кући једна за нове идеје пријемчива прва дама (Хелен Херон Тафт). Из њиховог међусобног разумевања проистекла је идеја да расцветале трешње постану симбол америчко-јапанског пријатељства. У акцију се укључио и градоначелник Токија, па је 1910. У Вашингтон стигао велики поклон: 2.000 садница јапанских трешања, које иначе само раскошно цветају, али не рађају.

Поклону се обично у зубе не гледа, али су саднице ипак прегледане – и откривено је да су све заражене. Није било другог него да заврше на ломачи. Био је то не баш охрабрућуји исход једне лепе замисли.

Али нико овај фијаско није примио тешка срца. Већ 2012. пут преко Тихог океана превалио је нови контигент садница. Овога пута све је било у реду, па су на посебној церемонији , одржаној 27. марта исте године на Молу, уз Потомак, Хелен Тафт и војвоткиња Чинда, супруга јапанског амбасадора, свечано засадиле прве три саднице.

Остало су обавили парковски радници и Вашингтон је тако добио оно што и Токио: прилику да сваког пролећа људи уживају у лепом, али краткотрајном спектаклу природе.

Као за редовно годишње празновање и фестивал културе, цветање јапанских трешања је установљено 1935. Стабла су, наравно, у међувремену обнављана: прва дама Берд Џонсон, симболично је 1965. примила још један поклон из Јапана, овога пута у њему је било чак 3.800 садница. А у међувремену, Американци су се донекле реванширали Јапанцима: преко океана је, у супротном смеру, путовао један број садница, да би се сачувао генетски код врсте провобитно поклоњених трешања, које су у међувремену у Јапану покошене једном ретком болешћу стабала.

Трешње у Вашингтону су одолеле свим искушењима америчко-јапанских односа: Перл Харбору (у знак протеста, неко је 11. децембра 1941. посекао четири стабла, а једно време трешње су називане ”оријенталним” уместо јапанским) и стравичном атомском бомбардовању Хирошиме и Нагасакија.

Непријатељство се међутим показало само привременим: Америка и Јапан су данас и пријатељи и савезници. Американци су зато ових дана у ”сакури” уживали подједнако масовно као и Јапанци, али са разликом у једном детаљу: док се у Токију испод трешања троше поприличне количине сакеа и пива, у Вашингтону је алкохол забрањен као допинг за срећу испод расцветалих грана.

А према ономе што смо видели, делећи неколико сати ту срећу са Американцима свих раса и боја, могло би се рећи да је поклон из 1912. био у ствари маркетиншка акција будућих јапанских произвођача камера: није било посетиоца који беле и ружичасте цветове није сликао својим (дигиталним) фото-апаратом произведеним у Јапану.

Милан Мишић