Ла­ја­ла сам два пу­та ме­сеч­но

Представа „Харолд и Мод” Колина Хигинса која је две деценије и више играна на карту више у Београдском драмском позоришту, у режији Паола Мађелија, поново ће овог пролећа заблистати на сцени театарске куће на Црвеном крсту. Нову поставку култног остварења „Харолд и Мод” режира Милан Караџић. Премијера је наваљена за мај 2010. године.

У првој поставци комада „Харолд и Мод” тада лепа студенткиња глуме Весна Чипчић тумачила је девојку Ненси Транс. Редитељ Милан Караџић овога пута видео ју је у улози мајке, односно у лику гђе Чејзн. Представа „Харолд и Мод” је, према позоришној статистици, поред култног остварења „Буба у уху” најгледаније и најдуговечније дело у нашем позоришном животу.

– Више од 20 година смо играли „Харолд и Мод” са божанственом тројком: Милан Ерак, Татјана Лукјанова и Жижа Стојановић. Случајно памтим да је 23. марта била премијера, јер је то и датум мог рођења. Сећам се да је то била омиљена представа Аце Поповића који је небројено пута гледао. Моја Ненси Транс је била једна од девојака које желе да се удају преко компјутера, што је у то време било незамисливо. Развијали смо машту, замишљали, покушавали да замислимо како је могуће да се неко удаје на тај начин. Дошло је ново време. Данас је нормално да се девојке удају посредством компјутера – каже Весна Чипчић.

Без обзира на велики успех остварења , „Харолд и Мод” ипак, каже, није лако тако дуго играти једну исту представу. Зато је сваки пут када би се нашла у улози Ненси Транс настојала да освежи костим неким детаљем.

Ненси Транс, према првобитној идеји Весне Чипчић, требалo је на састанак са Харолдом да дође са кучетом. Тако је и радила на пробама. Непријатност је, ипак, доживела на генералној проби када су кренули светлосни ефекти. Куче се уплашило и побегло тако да је схватила да мора да одустане на сцени од свог малог љубимца.

– Прича о кучету је занимљива, јер, захваљујући стицају неочекиваних околности, понекад дођемо до веома интересантних идеја и решења на сцени. Дакле, када бих се уплашила на сцени, залајала бих, а не вриснула како је за очекивати. Тако сам следећих 20 година уредно лајала два пута месечно – каже наша саговорница.

Прошле су године. Ређале су се улоге и улоге и, ево, Весну Чипчић ускоро ћемо поново гледати у комаду „Харолд и Мод”. Само овога пута у лику гђе Чејнз.

–Да, више нисам удавача, већ Харолдова мајка. У лепим годинама сам за улогу мајке. Када сам чула да се прави римејк представе „Харолд и Мод”, са једне стране сам се обрадовала, а, са друге, помислила сам да то можда неће бити довољно провокативно за мене као када бих се нашла пред неким новим текстом. Међутим, екипа је добра и на путу смо да направимо добру представу. Госпођа Чејзн је све оно што ја у свом личном животу нисам. Заправо, све оно што не бих својој деци Ањи и Ивану урадила, радим на сцени. Утолико ми је улога занимљивија и значајнија. Истражујем нове односе и законитости у односу мајка – дете. Госпођа Чејзн је ужасно тешка особа и за себе саму, а посебно за сина. Имам потребу и жељу да је на сцени омекшам својим животним искуством – каже позната глумица.

Весна Чипчић већ дуго траје у нашој позоришној стварности. За остварене сценске јунаке добила је многа признања. Посебно је радосна, истиче, што је прва добитница награде „Татјана Лукјанова”. Своју приватност, каже, ипак, не дели са позориштем.

– Живот је изнад уметности, и са том идејом сваки предани уметник живи и ствара. Моје највеће љубави су породица и позориште. Оне су до те мере позитивно утицале на мене да не знам где је граница. Сигурно не бих била таква глумица да немам Ању и Ивана. Уз то мислим да не бих била ни таква мајка да немам подршку своје уметности за коју живим. Данас, на жалост нисмо ни свесни да ли је већа криза морала, или свеопшта криза друштва у којем живимо. Привилегија је то што сам у позоришту, што доста играм и то ми не дозвољава да падам у тешке депресије и кукам и тужим што није боље. Услови у којима радимо су недовољни, мада није само новац у питању. Зато мислим да је криза морала већи ометач у овој нашој шуми него било шта друго. Знамо да је позориште тамо где постоји глумац и сцена. Естетику, рукопис представе, свакако чине и костим и сцена, али мислим да у ситуацији када морамо да се сабијемо у једну рупу, можемо да направимо и добру и квалитетну представу у скромнијим околностима. И то и радимо. Не знам само колико то дуго сме да траје, пита се Весна Чипчић.

Борка Требјешанин