Киш и Пекић у Паризу

Крајем марта у Паризу се већ традиционално одржава Салон књиге. Ове године Србија није имала свој штанд на сајму, али се зато Министарство културе определило да, настављајући сарадњу са Библиотеком града Београда, у Српском културном центру, у непосредној близини Бобура, представи Борислава Пекића, једног од највећих српских писаца 20. века.

Повод за Пекићев избор свакако је и 80. годишњица рођења која се обележава ове године. Међутим, подсећање на великог и плодног ствараоца није упућено само нашој многобројној дијаспори у Паризу већ и француској културној јавности која је већ имала прилике да се сретне са Пекићевим „Златним руном”, чија су три тома објављена на француском током 2002, 2003. и 2004. године. Али, и са три објављене књиге прича о писцу чије је дело „Океан” тек започето.

Требало би скренути пажњу и на романе у којима је писац још средином 20. века, дао јасну пророчку визију андроидске цивилизације: „Беснило”, антрополошки роман „1999” написан у знак дубоког поштовања према Орвелу, па двотомна „Атлантида”... Био би то посао за читав тим преводилаца, свакако не узалудан. Критичари и добри познаваоци Пекићевог дела сложили су се да Пекића тек треба читати и изнова тумачити. Вансеријски образован и велики господин, Пекић је био дубоко свестан да иако живимо на Балкану, колевци цивилизације, припадамо малом народу и малом језичком подручју и да је стога наша литература, ма како велика била, осуђена да чами у задњим и предзадњим редовима светске књижевности.

На изложби су биле приказане фотографије Пекићевог првог боравка у Француској. Било је то на Канском фестивалу, сада већ далеке 1961, када је Југославију представљао филм Здравка Велимировића „Дан 14” за који је Пекић написао сценарио. Ту су и фотографије првих боравака у Паризу. Тешко је било одолети величанственим авенијама, музејима, споменицима. Требало је оставити свој траг у простору и времену.

Случај је хтео да се два велика пријатеља, Данило Киш и Борислав Пекић, животом и делом испричаним кроз фотографију, документ, рукопис и покретне слике, у Српском културном центру представе заредом. Киш 2009, Пекић наредне 2010. године. Обојица су живела у добровољном изгнанству: Киш у Паризу, Пекић у Лондону. Летела су писма, звонили телефони, догађали се сусрети, везле приче по лондонским пабовима и париским бистроима. Прошао живот. Али, као и код свих људи од пера који су имали шта да испричају и кажу, остале су исписане странице рукописа преточене у књиге.

Сада су ту и изложба и документарни филм. Међутим, остаје велика дилема како анимирати ужурбаног Парижанина и младог човека који са групом вршњака сатима седи испред Бобура, да бар делић свог времена поклоне нашој литератури. Задатак велик и одговоран и за појединца и за надлежне институције. Остављен је и нама и неким будућим литератама и културним посленицима. Можда је међу њима баш онај гимназијалац који ће ових дана понети књижевну награду „Борислав Пекић”.