Kiš i Pekić u Parizu

Krajem marta u Parizu se već tradicionalno održava Salon knjige. Ove godine Srbija nije imala svoj štand na sajmu, ali se zato Ministarstvo kulture opredelilo da, nastavljajući saradnju sa Bibliotekom grada Beograda, u Srpskom kulturnom centru, u neposrednoj blizini Bobura, predstavi Borislava Pekića, jednog od najvećih srpskih pisaca 20. veka.

Povod za Pekićev izbor svakako je i 80. godišnjica rođenja koja se obeležava ove godine. Međutim, podsećanje na velikog i plodnog stvaraoca nije upućeno samo našoj mnogobrojnoj dijaspori u Parizu već i francuskoj kulturnoj javnosti koja je već imala prilike da se sretne sa Pekićevim „Zlatnim runom”, čija su tri toma objavljena na francuskom tokom 2002, 2003. i 2004. godine. Ali, i sa tri objavljene knjige priča o piscu čije je delo „Okean” tek započeto.

Trebalo bi skrenuti pažnju i na romane u kojima je pisac još sredinom 20. veka, dao jasnu proročku viziju androidske civilizacije: „Besnilo”, antropološki roman „1999” napisan u znak dubokog poštovanja prema Orvelu, pa dvotomna „Atlantida”... Bio bi to posao za čitav tim prevodilaca, svakako ne uzaludan. Kritičari i dobri poznavaoci Pekićevog dela složili su se da Pekića tek treba čitati i iznova tumačiti. Vanserijski obrazovan i veliki gospodin, Pekić je bio duboko svestan da iako živimo na Balkanu, kolevci civilizacije, pripadamo malom narodu i malom jezičkom području i da je stoga naša literatura, ma kako velika bila, osuđena da čami u zadnjim i predzadnjim redovima svetske književnosti.

Na izložbi su bile prikazane fotografije Pekićevog prvog boravka u Francuskoj. Bilo je to na Kanskom festivalu, sada već daleke 1961, kada je Jugoslaviju predstavljao film Zdravka Velimirovića „Dan 14” za koji je Pekić napisao scenario. Tu su i fotografije prvih boravaka u Parizu. Teško je bilo odoleti veličanstvenim avenijama, muzejima, spomenicima. Trebalo je ostaviti svoj trag u prostoru i vremenu.

Slučaj je hteo da se dva velika prijatelja, Danilo Kiš i Borislav Pekić, životom i delom ispričanim kroz fotografiju, dokument, rukopis i pokretne slike, u Srpskom kulturnom centru predstave zaredom. Kiš 2009, Pekić naredne 2010. godine. Obojica su živela u dobrovoljnom izgnanstvu: Kiš u Parizu, Pekić u Londonu. Letela su pisma, zvonili telefoni, događali se susreti, vezle priče po londonskim pabovima i pariskim bistroima. Prošao život. Ali, kao i kod svih ljudi od pera koji su imali šta da ispričaju i kažu, ostale su ispisane stranice rukopisa pretočene u knjige.

Sada su tu i izložba i dokumentarni film. Međutim, ostaje velika dilema kako animirati užurbanog Parižanina i mladog čoveka koji sa grupom vršnjaka satima sedi ispred Bobura, da bar delić svog vremena poklone našoj literaturi. Zadatak velik i odgovoran i za pojedinca i za nadležne institucije. Ostavljen je i nama i nekim budućim literatama i kulturnim poslenicima. Možda je među njima baš onaj gimnazijalac koji će ovih dana poneti književnu nagradu „Borislav Pekić”.