Biti spreman, to je sve

Kada se publici obraća veliki reditelj, profesor, pisac, kakav je Boro Drašković, i to povodom predstavljanja njegovih Sabranih dela i svog 91. rođendana, koji je tako želeo da obeleži baš u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u kom mu je drug Tito zabranio predstavu „Kad su cvetale tikve” 1969. godine, po knjizi Dragoslava Mihailovića, onda se svaka reč upija kao amanet. Boro Drašković vratio se na svoj 91. rođendan 29. maja, u JDP, kuću iz koje je jednom bio udaljen posle zabrane predstave koja je obeležila epohu, vratio se kao klasik srpskog i evropskog teatra, kao čovek čije su režije, knjige i učenici odavno postali deo kulturne istorije.

– Treba opravdati svoj dolazak na svet – rekao je Boro Drašković, odgovarajući na pitanje reditelja Borisa Liješevića o tome kako je moguće da je toliko pisao, čak 12 knjiga koje je sada u svom izdanju objedinio novosadski „Prometej”.

– Sledim jedno „jevanđelje” koje kaže da, ako kažete sve što je u vama, to što kažete – spasiće vas, a ako ne kažete to što je u vama, to će vas upropastiti. Umetnik treba da kaže sve, da ne lenčari. Ali nijedan reditelj ne želi više knjiga nego režiranih predstava – rekao je Boro Drašković, ovom prilikom sećajući se svoje saradnje sa Dragoslavom Mihailovićem, zabrani igranja ovog komada, o stvaralaštvu na filmu i u pisanju kome se zatim predao.

– Bećkovićeva „Balada o Ljubi Šampionu” bila je kičma predstave, imao sam osećaj da je celo pozorište bilo Goli otok. Kada se posle zabrane niko nije oglasio, ja sam napustio pozorište. Rade Šerbedžija napisao je da sam se ja ovom predstavom zapalio kao Jan Palah, što može samo da mi laska, ali ja to nisam učinio – dodao je profesor Drašković.

 Boris Liješević ukazao je na to da je poznato da reditelji pišu, da su kod nas pisali Miroslav Belović, Mata Milošević, Branko Pleša, Hugo Klajn, koji je bio profesor Bore Draškovića, a u svetu su to činili Piter Bruk, Anatolij Efros. Ali reditelji obično pišu usputno, između proba, „montiraju knjigu”, kako je objasnio Liješević, ali obično se te knjige ne održe, ukoliko ne postanu udžbenici, a time je primer profesora Draškovića izuzetniji. On je govorio o prekinutom nizu veličanstvenih predstava profesora Draškovića, započetom u Narodnom pozorištu u Sarajevu, kada su „Tikve zabranjene” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

– Zabranom predstave „Kad su cvetale tikve” Boro Drašković otišao je iz JDP-a, napustio je pozorišnu režiju i u drugim pozorištima kod nas, s rečenicom „Moje predstave više neće ići na lomaču”. To izgnanstvo nije bilo dobrovoljno, ali on se vratio u teatar sa novim milenijumom i predstavom „Antigona u Njujorku” Januša Glovackog. Kada mi je saopštio da će predstavljanje njegovih Sabranih dela biti u JDP-u, na njegov rođendan, isprva sam pomislio da je lapsus, ali on lapsuse ne pravi, tako da je to pre jedna životna odluka, važna za njega, kao i za Jugoslovensko dramsko – dodao je Liješević.

U ovom razgovoru učestvovali su i Zoran Kolundžija, direktor izdavačke kuće „Prometej” u penziji, Zoran Maksimović, bivši direktor Pozorišnog muzeja Vojvodine i teatrolog, bivši direktor Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu i reditelj Dragan Jakovljević, i Ana Radivojević Zdravković, glumica, rediteljka i direktorka Drame pozorišta Madlenijanum, koja je na početku ove promocije izrecitovala „Baladu o Ljubi Šampionu”, koju je 1969. godine na poziv Bore Draškovića napisao Matija Bećković za predstavu „Kad su cvetale tikve”. Ona je govorila o uticaju koji su Draškovićeve predstave imale na živote ljudi, pa i na njen, jer je bila u majčinom stomaku dok je ona gledala čuveni zabranjeni komad „Kad su cvetale tikve”.

Izdavač Zoran Kolundžija rekao je da ovakav obim pisanja jednog reditelja nije zabeležen kod nas, a Boru Draškovića predstavio je kao stvaraoca evropskog formata, koji ne pristaje na laž, na masku, koji je stvarao novo pozorište i nove reditelje, i koji je razgovarao sa Hercogom, Bergmanom, Bertolučijem, Viskontijem, Felinijem… On je reditelj, a reditelj je po pozivu, po definiciji, u sukobu sa svojim vremenom.

– Meni je najdraža knjiga „Pogled prolaznika”, putopis, ispovest, knjiga o samoći, prolaznosti. Posle svih rasprava o teatru, glumi, režiji, filmu, ovde se pojavljuje Boro Drašković kao čovek neverovatne osetljivosti. Posle knjige „Milosrdni anđeo” više ne može da se kaže da je Drašković samo reditelj, ta knjiga je velika literatura, emocionalno središte u kojem se autor u teškom trenutku vraća u Sarajevo da isprati svoju majku, što ga navodi na razmišljanje o Jugoslaviji i nestanku jednog sveta, početku rata. O tome da oni koji odu, nikada se ne vraćaju – rekao je Zoran Kolundžija.

 Boro Drašković je jedinstveni, univerzalni umetnik, bogate rediteljske teorije i prakse, kako ga je predstavio Zoran Maksimović, dodajući da je bio urednik knjige Bore Draškovića „Krug maslinom” 2011. godine, na čijim koricama se nalazi skica Andžeja Vajde. Naglasio je da sada sa profesorom radi na njegovoj knjizi „Efekat leptira”, koja nastaje posle dodeljene mu Nagrade „Lovorov venac” Pozorišnog muzeja Vojvodine. Zatim je istakao pedagošku aktivnost Bore Draškovića, koji je 1975. godine uveo multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a zatim je 1982. godine uveo zajedničku klasu glumaca i reditelja, što i danas funkcioniše, dok su knjige iz ovih sabranih dela podigle na viši nivo filmološku i teatrološku misao.

Dragan Jakovljević govorio je o knjizi „Rečnik profesije” u ediciji „Joakimovi potomci” Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, koju je Boro Drašković uobličio povodom Statuete „Joakim Vujić” dodeljenog Bori Draškoviću za izuzetan doprinos razvoju pozorišnoj umetnosti. To je monografija koja govori o odnosu reditelja prema drugim umetnostima i prema filozofiji.

„Sabrana dela” u dvanaest tomova Bore Draškovića, jedinstven su izdavački poduhvat u našoj kulturi ili, bolje rečeno, svojevrsna autobiografija jednog umetničkog veka: od mladalačke pobune i prvih rediteljskih iskoraka, preko zabrana, filmova, putovanja i profesorskog rada, do dubokih eseja o prirodi pozorišta, glume, režije i slobode. Njegove knjige pokazuju da je režiju doživljavao kao mnogo više od pozorišnog zanata. Za njega je pozornica mesto na kome se ispituje čovekova sloboda, istina i sposobnost da se odupre laži. Najbolje pozorište je obično i najhrabrije, zapisao je jednom, a čitav njegov život potvrđuje tu rečenicu.

Posle odlaska iz teatra slede za njega godine filma, putovanja i rada širom sveta: Amerika, Poljska, Indija, Norveška, Bliski istok… U njegovim knjigama neprestano se pojavljuju Crnjanski, Beket, Jonesko, Bulgakov, Grotovski, Bruk, Kavalerovič, Aleksandar Petrović, Andrić, Meša Selimović. Ove knjige svedoče o tome da je Boro Drašković pripadao velikom evropskom razgovoru o umetnosti i čoveku. „Biti spreman, to je sve”, jedna je od misli Bore Draškovića…