Бити спреман, то је све

Када се публици обраћа велики редитељ, професор, писац, какав је Боро Драшковић, и то поводом представљања његових Сабраних дела и свог 91. рођендана, који је тако желео да обележи баш у Југословенском драмском позоришту, у ком му је друг Тито забранио представу „Кад су цветале тикве” 1969. године, по књизи Драгослава Михаиловића, онда се свака реч упија као аманет. Боро Драшковић вратио се на свој 91. рођендан 29. маја, у ЈДП, кућу из које је једном био удаљен после забране представе која је обележила епоху, вратио се као класик српског и европског театра, као човек чије су режије, књиге и ученици одавно постали део културне историје.

– Треба оправдати свој долазак на свет – рекао је Боро Драшковић, одговарајући на питање редитеља Бориса Лијешевића о томе како је могуће да је толико писао, чак 12 књига које је сада у свом издању објединио новосадски „Прометеј”.

– Следим једно „јеванђеље” које каже да, ако кажете све што је у вама, то што кажете – спасиће вас, а ако не кажете то што је у вама, то ће вас упропастити. Уметник треба да каже све, да не ленчари. Али ниједан редитељ не жели више књига него режираних представа – рекао је Боро Драшковић, овом приликом сећајући се своје сарадње са Драгославом Михаиловићем, забрани играња овог комада, о стваралаштву на филму и у писању коме се затим предао.

– Бећковићева „Балада о Љуби Шампиону” била је кичма представе, имао сам осећај да је цело позориште било Голи оток. Када се после забране нико није огласио, ја сам напустио позориште. Раде Шербеџија написао је да сам се ја овом представом запалио као Јан Палах, што може само да ми ласка, али ја то нисам учинио – додао је професор Драшковић.

 Борис Лијешевић указао је на то да је познато да редитељи пишу, да су код нас писали Мирослав Беловић, Мата Милошевић, Бранко Плеша, Хуго Клајн, који је био професор Боре Драшковића, а у свету су то чинили Питер Брук, Анатолиј Ефрос. Али редитељи обично пишу успутно, између проба, „монтирају књигу”, како је објаснио Лијешевић, али обично се те књиге не одрже, уколико не постану уџбеници, а тиме је пример професора Драшковића изузетнији. Он је говорио о прекинутом низу величанствених представа професора Драшковића, започетом у Народном позоришту у Сарајеву, када су „Тикве забрањене” у Југословенском драмском позоришту.

– Забраном представе „Кад су цветале тикве” Боро Драшковић отишао је из ЈДП-а, напустио је позоришну режију и у другим позориштима код нас, с реченицом „Моје представе више неће ићи на ломачу”. То изгнанство није било добровољно, али он се вратио у театар са новим миленијумом и представом „Антигона у Њујорку” Јануша Гловацког. Када ми је саопштио да ће представљање његових Сабраних дела бити у ЈДП-у, на његов рођендан, испрва сам помислио да је лапсус, али он лапсусе не прави, тако да је то пре једна животна одлука, важна за њега, као и за Југословенско драмско – додао је Лијешевић.

У овом разговору учествовали су и Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј” у пензији, Зоран Максимовић, бивши директор Позоришног музеја Војводине и театролог, бивши директор Књажевско-српског театра у Крагујевцу и редитељ Драган Јаковљевић, и Ана Радивојевић Здравковић, глумица, редитељка и директорка Драме позоришта Мадленијанум, која је на почетку ове промоције изрецитовала „Баладу о Љуби Шампиону”, коју је 1969. године на позив Боре Драшковића написао Матија Бећковић за представу „Кад су цветале тикве”. Она је говорила о утицају који су Драшковићеве представе имале на животе људи, па и на њен, јер је била у мајчином стомаку док је она гледала чувени забрањени комад „Кад су цветале тикве”.

Издавач Зоран Колунџија рекао је да овакав обим писања једног редитеља није забележен код нас, а Бору Драшковића представио је као ствараоца европског формата, који не пристаје на лаж, на маску, који је стварао ново позориште и нове редитеље, и који је разговарао са Херцогом, Бергманом, Бертолучијем, Висконтијем, Фелинијем… Он је редитељ, а редитељ је по позиву, по дефиницији, у сукобу са својим временом.

– Мени је најдража књига „Поглед пролазника”, путопис, исповест, књига о самоћи, пролазности. После свих расправа о театру, глуми, режији, филму, овде се појављује Боро Драшковић као човек невероватне осетљивости. После књиге „Милосрдни анђео” више не може да се каже да је Драшковић само редитељ, та књига је велика литература, емоционално средиште у којем се аутор у тешком тренутку враћа у Сарајево да испрати своју мајку, што га наводи на размишљање о Југославији и нестанку једног света, почетку рата. О томе да они који оду, никада се не враћају – рекао је Зоран Колунџија.

 Боро Драшковић је јединствени, универзални уметник, богате редитељске теорије и праксе, како га је представио Зоран Максимовић, додајући да је био уредник књиге Боре Драшковића „Круг маслином” 2011. године, на чијим корицама се налази скица Анджеја Вајде. Нагласио је да сада са професором ради на његовој књизи „Ефекат лептира”, која настаје после додељене му Награде „Ловоров венац” Позоришног музеја Војводине. Затим је истакао педагошку активност Боре Драшковића, који је 1975. године увео мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду, а затим је 1982. године увео заједничку класу глумаца и редитеља, што и данас функционише, док су књиге из ових сабраних дела подигле на виши ниво филмолошку и театролошку мисао.

Драган Јаковљевић говорио је о књизи „Речник професије” у едицији „Јоакимови потомци” Књажевско-српског театра у Крагујевцу, коју је Боро Драшковић уобличио поводом Статуете „Јоаким Вујић” додељеног Бори Драшковићу за изузетан допринос развоју позоришној уметности. То је монографија која говори о односу редитеља према другим уметностима и према филозофији.

„Сабрана дела” у дванаест томова Боре Драшковића, јединствен су издавачки подухват у нашој култури или, боље речено, својеврсна аутобиографија једног уметничког века: од младалачке побуне и првих редитељских искорака, преко забрана, филмова, путовања и професорског рада, до дубоких есеја о природи позоришта, глуме, режије и слободе. Његове књиге показују да је режију доживљавао као много више од позоришног заната. За њега је позорница место на коме се испитује човекова слобода, истина и способност да се одупре лажи. Најбоље позориште је обично и најхрабрије, записао је једном, а читав његов живот потврђује ту реченицу.

После одласка из театра следе за њега године филма, путовања и рада широм света: Америка, Пољска, Индија, Норвешка, Блиски исток… У његовим књигама непрестано се појављују Црњански, Бекет, Јонеско, Булгаков, Гротовски, Брук, Кавалерович, Александaр Петровић, Андрић, Меша Селимовић. Ове књиге сведоче о томе да је Боро Драшковић припадао великом европском разговору о уметности и човеку. „Бити спреман, то је све”, једна је од мисли Боре Драшковића…