Улога хануме

Специјално за "Политику"
ИСТАНБУЛ, јула – Фереџа са биографије бивше супруге Мустафе Кемала Ататурка скинута је тек сада, после пуних седам деценија, додуше само делимично. Али и то је било довољно да изазове велику знатижељу, пошто је то била непознаница која је чувана као државна тајна.

Ататурк је био у браку две године. Његова супруга Латифа Усаки, на западу школовано богаташко дете, једне ноћи 1925. године се спаковала и заувек напустила председничку палату, на Чанкаји, у најелитнијем делу Анкаре. Многи, огромна већина Турака, то јој никад нису опростили: она је постала симбол арогантне и ружне жене, која је, служећи се лукавством, покушала да командује великом хероју и државнику.

Страх од мемоара

На тај део животописа оца свих Турака (у преводу Ататурк) одмах је навучен непрозирни застор. Бог мора да остане бог, иако то није. Људи као да су се плашили истине која би могла да окруни Ататуркову бисту, која се и данас гланца на многим трговима, улицама, школама. Поготово што се шушкало да је био тешки алкохоличар, грубијан, женомрзац.

Искусна новинарка Ипек Чалислар је сада смогла снаге да бар делимично завири у Ататуркову спаваћу собу. На основу казивања сведока, ранијих изјава и фотографија саткала је сасвим друкчију слику о тој младој, образованој, лепушкастој жени, која је, привремено, била освојила срце Мустафе Кемала. "То је била одважна, млада жена која је Ататурку отварала очи док је смишљао реформе", открива Чалислар. Она је, као феминисткиња, пресудно утицала на њега да жене у Турској скину фереџе (а мушкарци фесове), да се у законима повуче знак једнакости између полова.

Почетком двадесетих година 20. века то је била права револуција, малтене равна оној у Француској или Русији. У Анадолији жена је до тада била роб: затворена између четири зида, прекривена од главе до пете, њу је мушкарац могао, кад год му се прохте – као стари намештај – да избаци из куће. "Другови, дозволите им (женама) да покажу њихова лица, да виде свет отвореним очима... Не плашите се промена", поручивао је Ататурк мушкарцима. Хроничари су забележили да су због фереџа (и фесова) падале мушке главе и то од његове сабље. "Латифе је утицала на Ататурка да се женама дају већа права. Он је био поносан на њу и водио ју је, без мараме, по Анадолији, као модел модерне жене, пример за углед", пише Чалислар.

Турски парламент је 1930. године – пре Француске и Швајцарске – дао женама право да бирају на изборима. А шест година касније и да буду биране. Тада се 20 жена изборило за посланичку фотељу.

Зашто је Латифе напустила Ататурка? Најчешће је помињана његова склоност алкохолу. Он је сваке вечери окупљао друштво и до зоре испијао "раки", жестоко пиће које је и данас популарно у Анадолији. Све док му није разорило јетру, од чега је 1938. године и умро.

Робовање прошлости

То потврђује и ауторка Латифине биографије. Млада и образована жена више није хтела да чами у неком буџаку председничке палате и вратила се у родни јој Измир. Он се више никад није женио. "То је био само један од разлога за развод", тврди Чалислар. У то време највећи европејац на просторима Анадолије није могао да се ослободи самог себе, средњовековног исходишта. "Он је био мушко, пре свега", каже Чалисар и објашњава да Ататурк очевидно није могао у кући да трпи јаку, образовану жену.

Бивша Ататуркова супруга никад није проговорила о свом браку. Остала му је лојална. Зна се да је иза себе оставила дневник и писма, али Ататуркови следбеници су се бојали да она угледају светло дана. То је могло да поткопа мит о оцу нације, поготово што има оних који тврде да он и није имао склоност према женама. Уз његово име се помиње само још извесна Фикрије, која је, наводно, скончала у председничкој палати пуцајући себи у главу!?

После Латифине смрти био је један покушај да се њен дневник објави, али надлежни суд је 1980. године на те папире ставио 25-годишњи ембарго. Када је та забрана истекла Латифина породица је, из њој знаних разлога, блокирала публиковање те заоставштине.