Битка за Африку

Кина је – према увиду кинеских стручњака за светску трговину – у економској сарадњи са земљама Африке претекла Велику Британију и нашла се на трећем месту међу важним афричким партнерима, иза САД и Француске. Ови стручњаци истовремено процењују да је она у последњих пет година на Црном континенту стекла политички углед какав нема ниједна западна сила – најпре захваљујући одсуству колонијалног наслеђа, а потом, још више, својим реформама, "тржишном духу" сарадње без политичког условљавања и царинским повластицама које је дала афричким земљама у извозу робе на кинеско тржиште.

Кинеска трговина са Африком досегла је прошле године вредност од око 40 милијарди долара. Обим размене је за последњих пет година растао по стопи од 55 одсто годишње, брже него и са иједним другим регионом у свету, што је Кини и омогућило да постане трећи по значају економски партнер Африке. Према оцени Сонг Чијонга, директора Института за афро-азијске студије у Пекингу, "ниједна промена од окончања деколонизације није у Африци била тако изненадна као ова".

Кина у Африку извози углавном индустријске производе, а увози нафту, гас, сировине и много шта од онога што афричке земље могу на страни да продају. Африка у овој размени чак има суфицит од 2,38 милијарде, захваљујући царинским олакшицама: од прошле године Кина не опорезује увоз око 190 производа из тридесетак најсиромашнијих афричких земаља.

Бела књига о Црном континенту

Да се Кина стратешки усмерила на Африку, свесна да је тамо чекају љуте битке са западним компанијама које настоје да одрже монопол над афричким ресурсима и на афричком тржишту, посебно је видљиво по понашању кинеске дипломатије ове године, када се обележава 50-годишњица од успостављања дипломатских односа са првом земљом из Африке. (Био је то Египат, уочи национализације Суецког канала, у јулу 1956.)

Најпре је, у јануару ове године, Министарство спољних послова објавило "Белу књигу" о стратегији Кине у Африци. У том документу се истиче да ће Кина "развијати нови тип стратешког партнерства са Африком, чија су обележја политичка једнакост и узајамно поверење, економска сарадња на обострану корист, културна размена и сарадња у области безбедности".

Потом је, у априлу, председник Ху Ђинтао посетио три земље Африке – Мароко, Нигерију и Кенију – а два месеца касније турнеја премијера Вен Ђијабаоа обухватила је чак седам земаља: Египат, Гану, Конго, Анголу, Јужну Африку, Танзанију и Уганду. Већина ових земаља је богата нафтом или ретким металима. Сем Нигерије, ниједна није у ОПЕК-у, па цену нафте може да одреди на основу споразума са партнером.

Склопљено је више дугорочних споразума, међу којима су најзначајнија два: о кинеским инвестицијама од четири милијарде долара у инфраструктуру у Нигерији, где иначе 95 одсто производње нафте контролишу америчке компаније, и о улогу од три милијарде долара у нафтоносна поља и инфраструктуру Анголе. У току ових посета могло је и да се установи да афричка нафта већ чини 28 одсто укупног кинеског увоза тог енергента, што омогућава Кини да мање зависи од ресурса на Блиском истоку. Афричким земљама, пак, ови аранжмани помажу да смање зависност од западних петролејских компанија.

Оптужбе за колонијализам

У западној штампи после тога појавили су се текстови у којима се Кина квалификује као "нова колонијална сила" у Африци. Пекинг је одлучно одбацио ове оптужбе, подсетивши да Кина на својој кожи боље од Запада зна шта је колонијализам. Она зато не промовише сарадњу између богатих и сиромашних, у којој сиромашни увек извлаче дебљи крај, него равноправну сарадњу југ-југ, што је кинески допринос глобализацији.

Африка је континент са највише земаља у развоју, а Кина је највећа земља у развоју. Она је и једина земља у развоју која је стална чланица Савета безбедности, па је природно – како су говорили Африканци кинеским званичницима – што афричке земље виде у њој силу која најбоље разуме њихове интересе.

Занимљиво је да Кина у односима са Африком може да се позове на традицију још из времена Мао Цедунга и Џоу Енлаја, а да истовремено спроводи нову политику. Њена политика у Африци била је некад радикална, усмерена на стварање револуционарног јединства "трећег света" у борби против "колонијализма, империјализма и хегемонизма". Радикализма више нема, али је у остала солидарност у супротстављању хегемонизму и политици силе у међународним односима. Не умањује се ни значај онога што је некад урађено: Кина је реализовала преко 900 привредних пројеката широм Африке. Шест година је десет хиљада кинеских стручњака градило железничку пругу од Танзаније до Замбије. Њих шездесет је погинуло у току изградње. А та пруга је и данас једна од најважнијих саобраћајница у Африци.

Кинези, међутим, подсећају и на то шта они за последњих пола века дугују Африци. Кини је, каже коментатор "Женмин жибаоа", Африка била и остала потребна за подршку око низа питања – Тајвана, Тибета, људских права, уласка у СТО, избора Пекинга за Олимпијаду 2008. и Шангаја за Светску изложбу 2010, реформе УН, изјашњавања о рату и миру.

У Африци постоји интересовање и за кинеске реформе. Ових дана је откривено да се у последњих пет година око десет хиљада државних чиновника из афричких земаља обучавало у Кини за привредне реформе.