Ја сам човек без куће

Ерика Бардона сматрају једним од пионира британског рокенрола. Оснивач је култних "Енималса", а касније и групе "War". Аутор је неких од најпопуларнијих песама у историји музике, попут "House of the Rising Sun", "Don`t let me be Misunderstood" или "We gotta Get out of this Place". Овај некадашњи студент уметности, који већ деценијама живи у САД, дружио се са Џимијем Хендриксом, испробао све могуће опијате, а данас каже да је тада мислио да неће доживети тридесету.

Овај шездесетпетогодишњак је у јануару објавио нови албум "Soul of a Man", који се састоји од обрада блуз стандарда. Тренутно се налази на турнеји у оквиру које сутра са својим новим "Енималсима" долази у Београд. О томе шта сви они који дођу у Дом синдиката могу да очекују, за "Политику" прича Ерик Бардон:

– Имамо нови албум, који је недавно изашао, тако да ћемо свирати песме са тог албума, али ће ту бити и класика "Енималса". Имам нови бенд, тако да још увек истражујемо нове аранжмане и нове приступе песмама.

• Поменули сте албум "Soul of a Man" који је добио сјајне критике. Да ли Вам је то и даље важно после 40 година бављења музиком?

– Па, да. Увек је лепо када људи говоре добре ствари о теби. Али, увек је проблем што то морамо да оправдамо и докажемо и да будемо још бољи на следећем албуму. То је увек изазов. Али, и албум издат пре последњег такође је добио сјајне критике. Зато напокон осећам као да сам на правом путу после година проведених ван студија. Клонио сам се студија и зато што нисам разумео технологију. Није ми се свиђало да ми неко наређује да купим компјутер. Али, тек сада схватам колико је корисан.

• Овај албум сте посветили Њу Орлеансу. Зашто?

– Зато што мислим да се тамо десила права трагедија. Ту не мислим само на поплаве, већ и на последице урагана "Катрина". То се више не налази на насловним странама, али сада је вероватно још опасније и ја уопште не знам да ли ћу се икада вратити тамо. Слична осећања имам и о Лондону, Паризу. Волим да чувам сећања које имам још из шездесетих када сам био клинац. Данас кроз те градове пролазим само кад имамо наступе. А и било би опасно по мене да одем у Луизијану, јер имам проблема са плућима, па морам да будем опрезан.

• На новом албуму све песме су у блуз маниру. Откуд толика фасцинација блузом?

– Зато што је одувек у мом животу, још од времена када сам био дечак. Заиста верујем да музика, нарочито блуз, може да делује лековито. Блуз је увек био на раскрсници и настао је у црквама. Тако да ћу на блуз увек гледати, не смем да кажем као на религију, али као на нешто што има неки религиозни контекст.

• Али, шта је са рокенролом? У једној песми кажете: "Нема живота без рокенрола"!?

– Па, блуз је главни елемент рокенрола. Мада је све то, у ствари, део џеза. Џез треба посматрати као модел модерне музике. Блуз, панк, реп – све су то изданци из истог центра.

• Да ли бисте данас могли да замислите живот без музике?

– Не, мислим да не бих могао!

• Каква Вас данас сећања везују за почетке рада са групом "Енималс"?

– Не виђам више некадашње колеге. Додуше, понекад их сретнем на суду. Имао сам доста времена да пишем и мислим о том времену. Такозвана британска инвазија на САД одузела ми је слободу. Живео сам у једном дивном свету слободе као студент уметности. Сваке године сам ишао у Париз да купујем џез плоче. И ту сам упознао своје прве пријатеље – Афроамериканце, залуђенике за блуз и џез. Они су живели у Паризу, зато што су у Америци имали проблема са дрогом, или нечим другим. Своје прво искуство онога како ће ми бити у Америци имао сам у Паризу са 17, 18 година. За мене је то био кутак Америке који заправо није у САД, већ у страној земљи.

• Пошто сте рођени у Енглеској, а већ деценијама живите у САД – да ли се осећате као Енглез или Американац?

– Ја сам човек без своје земље. Ето, то сам ја.

• Никада нисте имали нимало лепе речи за музичку индустрију. Да ли се осећате као део те индустрије?

– Па, никада није била добра према мени. Али, у ствари да ли је било која индустрија добра према било коме? Тако да не можеш да се жалиш, мада би требало. Нормалне индустрије имају синдикате, синдикална права, пензионе програме, а музичари немају, ја немам! А радио сам много.

• Недавно сте изјавили да никада нисте очекивали да ће Ваше песме трајати. Па, да ли сте изненађени што толико много људи данас слуша вашу музику?

– О, да. Свако вече се изненађујем. Пре неко вече смо допутовали у Стокхолм и ја сам отишао на спавање. Лето је, а знам како слатке летње ноћи могу да буду, па сам мислио да се нико неће појавити на концерту. Пробудили су ме и одвукли до концертне дворане онако у полусну и чуо сам љуте узвике гомиле људи, као да смо на фудбалском стадиону и рекао сам себи: "Човече, па овде има људи. Невероватно!". Место је било испуњено до последњег места и имали смо сјајан шоу.

• Надам се да ћете исти такав концерт имати и у Београду. Какви су Ваши планови после ове турнеје, шта је следеће?