Реалност и фикција

Поред комада Марка Рејвенхила и Саре Кејн, "Диско свиње" Енде Волш су један од фундаменталних текстова који су средином деведесетих година конципирали интернационални стил необрутализма у драмском позоришту, охрабрени великим комерцијалним успехом "Трејнспотинга" (прво романа, а затим и низа позоришних представа, као и филма Денија Бојла), експлицитно се бавећи проблемима друштвеног насиља, масмедијске експлоатације сексуалности, аутсајдерства.

Представа Кокана Младеновића је прилично стереотипна и слабо промишљена интерпретација ове драме радикалне дезоријентисаности неостварених бунтовника "Генерације Икс", који једном општом деструктивношћу реагују на неискорењив осећај немоћи. Марија Каран превише транспарентно игра Прцољка, грубим, неизбрушеним и очигледним средствима је обликује као агресивну и неприлагођену тинејџерку, готово не дајући простор да се изрази поетични потенцијал лика. Бранислав Трифуновић успешније ствара лик Свиње, зато што је његова игра суптилнија, разазнају се битне нијансе у обликовању последица одбацивања ауторитета, тешкоћа уклапања у систем, иманентног беса, као и разарајуће потребе за љубављу. Ипак, генерално посматрано, на сцени је присутно превише неканалисане енергије чији се смисао у тој експлозивности игре озбиљно расплињава.

Честа употреба видео-бима у представи је скоро у свим случајевима суштински непотребна, јер се он користи само као илустрација радње, што је у основи, дакле, банално. Инструментална музика у појединим сценама функционално гради особену атмосферу, наглашавајући поетски аспект односа Прцољка и Свиње, док се на почетку емитује једина вокална песма, која на ишчашено мрачан начин наговештава ту њихову дефинишућу агресивност, којом ће се представа бавити (композитор Марко Грубић).

Текст Енде Волш је у суштини био битан у тренутку у којем се појавио (1996), дакле времену експанзије драматургије "крви и сперме", чији су аутори бескомпромисно реаговали на умивени конзервативизам писаца претходне генерације, док је његов значај данас превасходно историјски, односно феноменолошки, због чега је и сам избор продукције ове представе, у овом моменту, недовољно оправдан.  

Узимајући Андерсенову бајку "Ружно паче" за идејну основу, аутори представе "Ружни" је знатно проширују, и у фрагментарној форми на сцену постављају проблеме одрастања, индивидуализма, сукоба са ауторитетима, уклапања у систем, као и насиља у породици и друштву, доминације материјалних вредности… Иако представу карактерише дефинитивна извођачка супериорност (Горан Јевтић, Јована Мишковић, Владимир Алексић), врло занимљива редитељска решења (Предраг Штрбац), као и битна непретенциозност у третману озбиљних друштвених питања, због оскудности значењског плана текста (Александра Гловацки), она у целини не постиже превише значајне уметничке резултате јер се задржава, дакле, на површини бављења овим темама.

На огољеној сцени (пар столица, столови), три глумца, стилизовано обучена у црно-црвену одећу (костим Драгица Павловић-Лаушевић), обликују фрагменте непрецизираних ликова (чланова породице, бунтовних тинејџера, представника војске…). Стилови њихове игре се драстично мењају: од психолошког реализма, до изузетно прецизно спроведене карикатуралности, путем које се у једној сцени, на пример, манифестује врло оштра критика представника војних структура (Мишковић, Алексић). Представа се перманентно креће између реалности и фикције, односно, глумци у неколико наврата разбијају илузију игре, брехтовски излазе из својих улога, показују да играју, чиме се подстиче критичка свест гледаоца, као и њихова директна конфронтација са овим темама. Посебно занимљиво је остварена сцена у којој глумци комуницирају са публиком, интегришући је у игру (поједине гледаоце изводе и на сцену), што је бескрајно забавно, али је истовремено значајно и у друштвеном смислу, јер мотивише јавну расправу о проблемима идентитета, индивидулизма, итд.

Дакле, иако не нуди посебна тумачења бројних тема које иницира, нити улази у озбиљнију анализу узрока и последица једног језивог стања у друштву, представа "Ружни" је, због своје промишљене једноставности и ауторске луцидности неспорно вредна, нарочито у контексту нашег, преовлађујуће баналног, естрадизованог јавног дискурса.